ГЛАВА XVI ПЉЕВАЉСКО ЗАНАТСТВО

Transkript

1 ГЛАВА XVI ПЉЕВАЉСКО ЗАНАТСТВО

2 558 ПЉЕВАЉСКО ЗАНАТСТВО ПЉЕВАЉСКО ЗАНАТСТВО љевља су некада била град заната и трговине, Ппоготово у средњем и новом вијеку. Зато су овдје врло честа презимена - Ковачевићи, Златарићи, Кујунџићи, Лончари, Терзићи (терзије), Мутапџићи, Качари, Сујулџићи... Нажалост, ова тако важнa људска дјелатност није посебно и детаљније истражена и изучена. Ако се томе дода наш немар и небрига, онда је од свега онога од чега се некада живjело на овим просторима, остало тек нешто више од ништа. Мало сачуваних докумената и фотографија код породица које су свој просперитет имале док је занат био златан употпуњују фонд скромних извора. Свакако да је један од златних периода пљеваљског занатсва било вријеме аустроугарских трупа у Пљевљима. У једном документу из тог времена Стеван И. Самарџић пише: Док је овде гарнизовала аустријска војска сем лифераната и многи други имали су користи. Толике занатлије радиле су искључиво са аустријском војском (као кобасичари, пекари...) Али не треба ово ни за часак тумачити да свет жали за Швабом. И онај који нема много појма о општим интересима, толико је Србин да се радује одласку Швабе. Браварско - лимарски занат Лазар С. Попчетовић ( ) је био један од првих правих мајстора, савремених лимара. У Пљевљима је почео да учи ковачко коларски занат код Мустафе Находовића, а године бјежи у Никшић. Ту, код неког мајстора латина заједно са Филипом Зековићем из Станчана завршава браварско- лимарски занат. Ненад машан је био у изради шпорета, умиваоника, када, олука, разних врста вага, челичних капија, лимених кровова. За заслуге у Балканском и Првом свјетском рату, одликован је више пута. Носилац је ордена Св.Саве. Сл. 1 - Лазар С. Попчетовић и део његовог производног асорти - мана: шпорет-лсп, ваге, кревет, умиваоници (снимак из године) Лазар - Лазо Т. Рабреновић ( ) је поред тога што је био добар мајстор, остао запамћен код својих Пљевљака као изузетан музичар слухиста и боем. Јован Ст. Стаменић ( ) је занат завршио у Сарајеву, а године је отворио радионицу Јован Стаменић и брат у Чаршији, наспрам некадашње Зеленгоре где је радио са братом Дојчилом. Лимарску радњу имао је и њихов брат Дико, који је био и добар казанџија. Јован Р. Головић ( ) је занат завршио у Тузли код мајстора Натана Фридмана. Једно кратко вријеме ради у Ваљеву, а од године читав свој радни и животни вијек је провео у Пљевљима. Перо М. Потпарић ( ) је занат завршио године код Лаза Попчетовића, код кога касније и Сл. 2 - Ковачнице Находовића на Јалији. Снимак из године ради све до Лазове изненадне смрти године. После рата ради у државним предузећима и установама. Светозар Свето Г. Новаковић Лички ( ) је изучио занат код Јована Стаменића, у чијој радионици проводи петнаест година, а пред рат прелази на рад у радионицу Браће Видовић. После рата ради у разним општинским и комуналним предузећима. Од мајстора овог заната, познати су били и Никола Шљукић, Хасан Чутурић, Милан Гомилановић, Адем Чоловић... Ковачки занат Ово је један од најстаријих заната којим су се Пљевљаци бавили од давнина. Ковачнице су обично биле лоциране на периферији града, а било их је и по селима и дуж путева. Најпознатији ковачи у XX вијеку били су - Јеко Крејовић, Обрад Ирић, Реџо Бајрамовић, Мустафа Находовић са синовима, Томо Милићевић, Мурат Находовић, Милан Попадић, а касније Алија Нухановић, Алија и Шефкија Находовић, Џемаил Даутовић, Халил Беловић, Мехо Пелидија, Авдо Чано, Милош Котлаја и други. Као ковачи који су се искључиво бавили поткивачким пословима, тзв. налибанти, били су Дуран Побрић, Хасо Љумић и Алија Куртовић. После Другог свјетског рата истакнути ковачи били су Демир Нухановић и Љубо Милићевић, а међу сеоским мајсто - рима познат је био Вукоман Перуничић из Пандурице. Фотографи Први професионални фотограф у Пљевљима био је Никола Ј. Настић( ). Радња, коју је отворио године у близини логора гарнизона, била је истовремено и бријачница и њу је наследио његов син Љубо. Касније, године, тај посао преузима Саво Ј. Милић ( ) чије фотографије представљају значајан документ једног времена. Поред њих треба поменути и Радмила Мазића (из Фоче) а после Другог свјетског рата - Аница Милић, супруга Савова наставља породични посао, док фотографске радње отварају и Шефкија Дељковић, Власто Секуловић, Владо Вуканић (чија се породица и данас бави овим послом), а једно вријеме и Војислав - Војо Свркота (популарни Војо Рибо ) бавио

3 ПЉЕВАЉСКО ЗАНАТСТВО ПЉЕВАЉСКО ЗАНАТСТВО се овим занатом у својој радњи Младост. Најпознатије фотографске радње сада у Пљевљима су: Фото Бони, власника Ранка Јакића, Фото Дара, власника Даре Кнежевић, Фото Додо, власници породица Вуканић и Фото Маз, власници породице Остојић. Бербери - фризери Сл. 3 - Никола Ј. Настић је године стекао у Бечу диплому фотографа Некада су људи који су се бавили овим послом обављали и друге дјелатности које нису ни у каквој сличности. Тако се некада у бријачници могао извадити зуб, излијечити повријеђени зглоб, набавити мелем за неку рану и сл. Први берберин који се помиње у граду је Ибрахим Челебија. Овај занат обиљежили су касније Миле Поповић, Јосиф Мирковић, Шевко Муловић, Јусуф Чорбо, Дервиш Храстовина (чији синови Ремзо, Хаџо, Кемал и Ханефија и данас држе у Чаршији популарну бријачницу Спорт ), породица Пјевовић, Дурумбашић, Чоле, Хаџагић, Садагић, Сарван. И у овом занату био је успјешан Бране Илић, који је истоври - јемено био и прави мајстор за исписивање фирми, а свој таленат испољавао је у глуми и као спортиста. Данас у Пљевљима нема много класичних брија - чница (браћа Храстовина и Мемићи), а постоји више фризерских салона за даме. Сл. 4 - Јосиф Ј. Мирковић - фризер, изузетна и популарна личност у привредном и културном животу Пљеваља између два свјетска рата Неимари и мајстори Још од доласка аустроугарске војске у Пљевља, почео се полако напуштати турски облик градње, како кућа, тако и других објеката - школа, радњи, хотела и сл. Куће многих имућнијих пљеваљских породица - Живковића и Шећеровића на Раскрсници, Ђенисијевића на Вароши, Јанићијевића у Чаршији, рађене су по аустријским плановима. Пљеваљски мајстори врло брзо су прихватали све новитете из грађевинарства, па између два свјетска рата, а и прије, у Пљевљима је било много објеката који су овај град сврставали у средњоевропску варош. Најпознатији мајстори и неимари, који су дали печат овом занату у Пљевљима били су: Максим Т. Бојовић ( ) син чувеног неимара Тодора из села Седобра надомак славног мана - стира Милешеве, познат по томе што је са још три неимара (Радован-Рака Вараклић, Арсеније Дробњак из Седобра и Милош Кубуровић из Бабина) тридесет мајстора и доста помоћних радника-аргата, обновио манастир Милешеву од 1863 до године. Посао је савладао до савршенства, па су га звали да ради не само на просторима од Лима до Таре, него и до Цетиња и Сл. 5 - Послије поплаве коју је изазвала вода из Бисерке и околних брда године, разрушена је манастирска ограда и озбиљно угрожен манастирски комплекс. Зато се године приступило изради заштитног система дугог 150 метара. Радове је извео неимар Максим Бојовић са синовима Тодором и Озреном. Сл. 7 - Максим Бојовић са супругом Христином (рођ. Новаковић) и братом Радом (седе с лијева) ћеркама Јелисаветом Сајом и Даном, и синовима Тодором и Озреном Сл. 6 - Један горе - два доле. Овако се у пљеваљском крају дуги низ година добијала резана грађа од дрвета разног профила. (снимак из године) Котора. Радећи тако, успио је да набави с Раком Вараклићем и звоно за манастир Милешеву из Котора. Остало је записано да су га са Цетиња донијели на коњу (имало је око 70 ока). Максим је радио са оцем и вјештине посла учио од њега. Први већи посао имао је са оцем на обнови манастира Пиве ( ). Касније на позив војводе Лазара Сочице сам га је са својим друштвом обнављао после турских паљевина више пута. Радио је и на обнови манастира Добриловине године, а са оцем је радио и у манастиру св. Тројице после великог пожара године у коме су готово у потпуности изгорели конаци. Радио је Максим са синовима Тодором и Озреном ( ) и свој посљедњи неимарски рад баш у пљеваљској св. Тројици године. Тада је урађен велики базен за прихват воде из Бисерке и тунел за њен одвод који иде испод обје порте у дужини 150 метара.

4 ПЉЕВАЉСКО ЗАНАТСТВО ПЉЕВАЉСКО ЗАНАТСТВО Тодор М. Бојовић ( ) је занат учио од оца, а дипломе тј. мајсторска писма за зидарску, столарску и тесарску струку добио је после положених испита у Краљевини Југославији код пљеваљског еснафа. Готово читава Тодорова градитељска активност везана је за пљеваљски крај, на простору од Таре до Лима, посебно у вријеме обнове града послије Првог и Другог свјетског рата. Изградња мостова на Ћотини ( Горњи и Доњи ) године, Везичници, Брезници 1937, зидарских радова на парној пекари у Војном логору, првој термоелектрани на Серхату и ТЕ Волођа (испод Плијеши), Силоса на Стражици (1940), објеката на руднику угља и у Шупљој стијени, Дома културе (1947), зграде Општине (1949), фонтана, и других јавних зграда и објеката. Тодор је за свој рад године проглашен за ударника, а године одликован медаљом рада.. Посебно је био вјешт у обради дрвета и камена. Одлично је познавао тајне бетона и везивних материјала, што је резултирало да његови радови имају карактер дуговјечности. Арсо T. Поповић ( ), је занат завршио у Сарајеву код мајстора Њемца, са којим је радио и у Бечу. Арсови столарски радови: ормани, креденци, столови, столице имали су умјетничку вриједност. Био je предсједник занатлијског удружења и Еснафа. Између два свјетска рата познати столари били су и браћа Милинко, Михајло и Саво Лазаревић, Ристо Дучић, Велимир - Вељо Самарџић, Перо Бавчић, Илија Јањић, Љубо Јегдић, Обрад Милић, Свето Поповић, Недељко Томашевић, Миро Сератлић, Хуснија Арсланагић, а касније Ханефија Цоковић, Јанко Бујак, Војо Лисичић, Раде Дробњаковић, Петар Даниловић, Слобо Новаковић, Бране Јечменица... Ханефија Цоковић ( ) је био одличан мајстор столар. Остао је упамћен по свом мајсторству, а посебно код младих Пљевљака, дјеце, којима је правио лигуре за клизање, оркане и бобове. Ханефија је израђивао и нануле, карактеристичан вид обуће од дрвета, који се посебно употребљавао код муслиманског живља. За вријеме Другог свјетског рата Ханефија и Тодор су правили сандале од дрвета тзв. апостолке, које су код младих биле врло популарне. Јанко Бујак ( ) је занат завршио у Београду. Био је један од првих руководилаца послератне столарске радионице. Јанко је године конструисао један циркулар за обраду дрвета, чиме је тадашња производња убрзана за 25% ( Побједа ) Иван Крстов Јокнић ( ) је од ране младости заволио занат, а Бог га је обдарио вјештином и снагом, по чему је био чувен надалеко. Своје умјеће исказивао је углавном у сеоској градњи, па су трагови Сл. 8 - Арсо Т. Поповић ( ) занат је учио у Сарајеву, а радио је у Бечу његовог рада остали највише у селима пљеваљске и прибојске општине. Био је врстан мајстор у изођењу објеката традиционалног карактера и то у времену када је главни грађевински материјал било дрво, камен и креч. Као припадник 48. пјешадијског гвозденог пука, који је по избијању Другог свјетског рата био један од ријетких који је извршио свој задатак у цјелости и исконтролисао цио ратни положај све до Скадра, Иван се по обављеном задатку вратио пјешке до Пљеваља, такорећи бос, јер за његове ноге није било тада тако велики број обуће. Пекарски занат Познате породице које су се бавиле овим старим занатом у граду биле су - Ђенисијевићи, Казаз, Обрадовићи, Ћулаховићи, Кујунџијићи, Роћени, Латиф Тифо Крајина, Мехмед и Алија Ходовић, Кадрија Соколовић, Лазар Цвијетић, Војин и Владо Гогић, Мехо Брковић, Авдија Шмиговић. Мухо и Мехо Брахић, Реџо Чоле Латиф Тифо Крајина ( ) је имао четрнае - сторо браће и сви су били пекари. Радили су заједно све Сл. 9 - Војин Гогић је у Сарајеву изучио бечку школу пекарства до године, када је приликом диобе Тифо добио три радње, двије у Џемату и једну у Моћевцу. При крају радног вијека, прелази да ради у новоизграђену парну пекару, а касније у кухињу занатског предузећа гдје је и пензионисан. 1 Војин Лазара Гогић ( ) је рођен у селу Зеници крај Пљеваља, а занат је завршио у Сарајеву године, где је скоро десет година и радио. По повратку у Пљевља, отвара своју пекару у тадашњој Обилићевој улици бр. 27. тј. у кући Живка Роћена. Послије Другог свјетског рата био је принуђен да затвори пекару. Владе Лазара Гогић ( ) је занат учио код свог старијег брата Војина, у чијој радњи је радио све до године. Радио је у Колашину, Грацу, Сарајеву, а по повратку у Пљевља држао је такође своју самосталну пекарску радњу. Године прелази на рад у војну пекару на Доловима. Још једном ће Владе у кући Петра Даниловића отворити своју радњу, а своју радну активност завршио је у градској пекари. 1 Казивање Тифовог сина Садије Крајине који живи у Пљевљима. Сл Овде се некада пекао хлеб Месарски - касапски занат Ово је такође древни занат, јер је ово подручје било и остало познати сточарски крај. Он се преносио са кољена на кољено и био је у породицама - Таловићи, Абдићевићи, Влаховљаци... Између два рата а и касније познати кобасичар био је Драгиша Росић ( ) који је занат учио у Сарајеву.Дуго година у овом послу помагао му је Милован Ћурчић. Такође, врстан квалификован кобасичар између два свјетска рата, био је и Ферика Јанковић. Послије Другог свјетског рата породице које су се бавиле обрадом меса и његовале овај занат су породица Љубојевић у Моћевцу, као и породица Мурата Махмутовића - Паше, Влаховњак, Хаџалић... У преради коже истицали су се Сулејман Чаушевић, Стево Тешовић - Цуцо, Мехо Таловић, Алија Ходовић, Смајо и Дервиш Чоле...

5 ПЉЕВАЉСКО ЗАНАТСТВО ПЉЕВАЉСКО ЗАНАТСТВО Своје обућарске радње између два свјетска рата имали су и: браћа Омер и Смајо Коштовић, Омер Татарагић, Машо Камбер, Ибро Срна, Реџеп Софовић, Мухаремовићи, Карахметовићи, Осмо Телаћевић, Ариф Пијаловић, Смајил Кадрић, Боснићи, Сејфо и Вехбо Катана, Шемсо Љуца... Највећу радњу за израду обуће која је запошљавала и највећи број радника имали су Појатићи. Данас у Пљевљима има пет обућара. Мали број пљеваљских обу - ћара задржао је своје радње после Другог светског рата. Неки су прешли у задруге а неки у друге дјелатности. Кројачки занат Сл Драгиша Росић ( ) занатску диплому је стекао у Сарајеву. Поред месарског, имао је и сертификат за посла - стичара. Истакнути члан пљеваљског соколског друштва Опанчари и обућари Познати опанчар био је Урош Аритоновић, који је у Пљевља дошао крајем XIX вјека са Косова. Са њим је радио и његов син Ђорђо, а овај занат наставиће и Ђорђови синови - Љубо, Драго и Мијо. Опанчари су били и Муслићи (Мустафа), Бошковићи, Сурулизи, Струјићи... По казивању Милоја Р. Драгашевића, познати обућар био је и Стефан Козић. Имао је кућу у Бајића сокаку до Лазара Бајића (сада умјетничка галерија прим. В. Б.) и био је члан групе Млада Босна. Остао је упамћен по томе што је често говорио: Ускоро ће пропаст света, па нека ће није штета! Познати обућари између два свјетска рата били су: Божо М. Бановић ( ) је занат изучио код познатог мајстора Тадије Вукојичића. Радњу је имао у Корјенића сокаку (данашња Принципова улица). Био је познат по изради мушких ципела и женских папуча. У вријеме велике свјетске економске кризе, затвара радњу и запшљава се у обућарској задрузи Бата гдје ради до године. За вријеме рата ради у својој радњи. Умро је године. Божо је био активан у еснафу и друштвеном животу града. Члан је одбора за подизање цркве св. Петке године. Сл Ђорђо У. Аритоновић је био један од најбољих пљеваљских опанчара Сл Осман Осмо Телаћевић ( ) је био познати пљеваски обућар У Пљевљима је одувијек био уважаван и сврставан је у господске занате. Кројачи - терзије су своје радње имали по читавом граду, али највише у Чаршији. Између два рата најпознатији су били - Ибрахим Дaлагија, Омер Шахимпашић, Олга Леовац, Милан Стојкановић, породица Шабанић, Новак Новаковић, Дико и Косто Дамјановић, Јеврем Јакић, Драго Живковић, а касније Иван Голубовић, Миланко Аранитовић, Божо Чоловић, Љубо Стојкановић, Мишо Божовић,Јован Чворовић, Рамиз Луковац... Јово Јестровић и Саво Јевросимовић су били кројачи сеоских одијела, а од кројачица Љубица Росић - Ненадић, Стана Несторовић, Зехра Манововић, Миља Церовић, Милена Обрадовић, Катарина Томић, Миланка Косорић,Зухра Татић, Муниба Дрнда... Алекса Лексо Ђ. Росић ( ) је учио занат као заробљеник у мађарским логорима Нежидер и Болдогасон, гдје је радио у погонима за израду војне одјеће. Када се године вратио у Пљевља, отворио је радњу у Чаршији, али је после неколико година прешао да ради са братом Урошем трговачке послове. Јово Ђ. Јестровић ( ) је занат учио од 1910 до године код свог оца Ђорђа, познатог терзије пљеваљског краја. Зато је и Јово био чувен, посебно по изради сеоског одијела. Имао је радњу у Чаршији а послије Другог свjетског рата, на Требовини, у близини своје куће, гдје се данас налази адвокатска канцеларија његовог унука Јосифа Мићковића. Јово Јестровић је радио народна одијела из пљеваљског краја за цетињски и друге музеје. Мишо М. Божовић ( ) кројачки занат учио у Сарајеву, код тада чувеног мајстора Рупника. Послије Другог рата ради у пљеваљској кројачкој задрузи, гдје је дуго година био и управник. Био је активан у СД Јакић и Брезник, и први је републички фудбалски судија из нашег града. У Пљевљима је иначе између два рата постојало Друштво за продају Singer шиваћих машина Borne & Co. Сл Стана Несторовић ( ) једна је од првих Пљевљанки са мајсторским писмом кројача. Била је истакнута чланица Кола српских сестара и велики љубитељ књиге. Сл Мутафџијска радња Милана Леовца налазила се у данашњој улици Милана Тошића. Овог заната, па ни радњи у Пљевљима више нема.

6 ПЉЕВАЉСКО ЗАНАТСТВО ПЉЕВАЉСКО ЗАНАТСТВО Данас у Пљевљима има врло мало кројачких радњи: Петар Дајевић, Драган Кнежевић и младе Мрхунеса Ћирлија и Мирсада Шабанић у малој радњици у Безистану је готово све што је остало од некадашњег господског заната. Часовничари - сајџије Од мајстора који су оправљали часовнике у Пљевљима остали су забиљежени - Лојо Адем, Шериф Зилкић, Адем Хаџидураковић и свакако најпопуларнији Алија Ичелић - Клепеша, који је на својој хармоници дугметари одсвирао многим Пљевљацима свадбено коло. Посластичари Сл Кројачки течај у Пљевљима Овај занат се развијао нешто касније од поменутих, али неки хроничари наводе да су умјесто данашњих посластичарница постојале халваџинице, назване по разним врстама халве. Између два свјетска рата пљеваљске посластичарнице су биле надалеко познате, а посебно посластичарница и мања фабрика за прои - зводњу рахат-локума Санџак Сефера Сулејмановића ( ). Познати су били и посластичари - Бакија Реџа, Шефкија Дељковић, Арслан Чакар, Ато Муловић, Кадрија Пијук, Мустафа Садагић, Ибрахим Ибрахимовић. Грнчарски занат Грнчарски занат је у Пљевљима живео све до пред Други свјетски рат, па и неколико година послије њега. Зато је ваљда овдје и присутно презиме Лончар и Лончаревићи. Познати предратни мајстори овог заната су браћа Ристо и Стево Леовац, који су своју робу продавали у више околних мјеста и градова. У Пљевља су пред Други свјетски рат дошли из Беле Паланке Јован и Стојан Петровић, који су радњу имали у кући Алије Јабучара, код џамије. Правили су разне врсте лонаца и ћупова, саксија, ваза и сл. Сл Посластичарница Сефера Сулејмановића-Горанца је била деценијама најпознатија у Чаршији. Налазила се у парку поред данашњег хотела Пљевља. Урађена је по пројекту инжењера Данијела Скворикова године. Радове су извели Тодор и Озрен Бојовић. Срушена године. Шофери механичари Сл Ученице занатске школе у Пљевљима 1934/35. године са учитељицама Катарином Катом Томек (Томић), трећа с десна и Станимирком Остојић, прва с десна Шофери механичари су једна од најмлађих врста знатлија, која се појавила у Пљевљима послије Првог свјетског рата, када су и први аутомобили дошли у стари град на Брезници. Готово са сигурношћу, може се рећи

7 ПЉЕВАЉСКО ЗАНАТСТВО ПЉЕВАЉСКО ЗАНАТСТВО да је Урош С. Бајић ( ) први прави квалификовани возач, шофер или како се то тада звало шлосер. Урош је из познате пљеваљске породице Бајић, једне од твораца овог града. Отац Спасоје и мајка Олга Грујичић, шаљу га у Пешту године, гдје учи тајне аутомобила и вожње. Са шлосерском дипломом, враћа се године у Београд и полаже испит за добијање дозволе да може управљати и возити све врсте аутомобила. Ради прво код Алексе Михаиловића, а онда код Министарства иностраних дела. По повратку у Пљевља године, са својим чувеним шевролетом обавља послове аутопревозника. Старији Пљевљаци знају да је Урош Бајић Баћи возио својим луксузним аутомобилима (Кабриолет цитроен) све до Цариграда, гдје су Корјенићи имали фабрику шећера. Од осталих возача шофера између два рата, познати су били и Мишо Б. Дајевић Ћопо, Садија Сукић, Мишо Радовић, Хајро Јашарбашић... Воденичари Сл Урош С. Бајић Баћи, остао је без својих лимузина ратне године Сл Возачка дозвола Уроша С. Бајића, бр. 680/112 коју му је по доласку из Пеште у Београд, и положеном шоферском испиту издала Управа града Београда 22. априла године 2 Р. Попчетовић, Пљеваљске новине 1. август и 10. април Пљевља су све до средине XX вијека своје потребе у житарицама готово искључиво обезбјеђивала у свом пољу и околним селима. Само мање количине брашна и кукуруза довожене су са стране, наводи у свом фељтону Р. Попчетовић 2 што значи да су се све те количине житарица за људску и сточну храну, мљеле у воденицама које су биле лоциране на Брезници, Ћотини, Скакавцу, Пркосу, Тари, Љутици, Везичници, Володеру, Драги, Козичкој ријеци, Поблаћници и великом броју потока, па отуда у народу за те млинове кажу воденице-поточаре. Велики број њих радио је током цијеле године, сем кад су суше. Обично је рађено више на једној ријеци или потоку, а размак између њих био је око 100.м. У наведеном фељтону Попчетовић сматра да је најстарија воденица била на потоку Скакавцу, на излазу воде из пећине у близини самог манастира и да је подигнута вероватно кад и манастир св. Тројице. Предање каже да је та мала воденица са једним витлом, нестала у пожару крајем XIX века, а после убиства у њој. Сасвим поуздано се зна да је у горњем току ријеке Брезнице постајало пет воденица. Прва се налазила на изворишту Брезнице, код данашње водоводне станице и била је првобитно вла - сништво породице Селмановић, која је касније продала Хоџићима. Ту је била смјештена и прва вуновлачара у нашем крају. У њој је дуго година воденичар био Јупо Струјић. Порушена је када је рађена реконструкција водовода. Сл Без бадња и чекетала. Последња воденица на Брезници, некада власништво манастира Св. Тројице Друга, Дрндина воденица, била је одмах испод ове, и касније је прешла у власништво браће Спаса и Павла Џувера. Дуго је била напуштена и негде порушена. Трећа, камена воденица на Брезници, испод извора, била је манастирска и имала је четири витла, док су остале на Брезници имале по три изузев Геринске. У овој воденици дуго година је радио Расим Ченгић. Највише захваљујући Цану Јанићијевићу остала је једина сачувана бар као објекат. Четврта воденица на Брезници била је од дрвета и такође власништво Манастира св. Тројице. Налазила се на мјесту данашњег рибњака, а срушена је крајем педесетих година. Посљедњи воденичар у њој био је Милош Вукојичић. Пета воденица на Требовини, била је власништво породице Бајровић. Урађена је од камена трудом неимара Максима Т. Бојовића и његових синова Тодора и Озрена, који су иначе били извођачи готово свих радова које је ова угледна породица градила. Ова воденица радила је најдуже и тек је почетком осамдесетих, зауставила свој точак. Сада је у њој рибњак. 3 M. Pijalović, Pljevlja sa okolinom u prošlosti i sadašnjosti, Sarajevo На данашњој пијаци, налазила се воденица Мехмед-паше Бајровића, коју су такође радили Бојовићи. Првобитно је радила уз помоћ великог дрвеног точка кога је покретала вода са Брезнице. Радила је на пет витлова. Из јаза је вода спроведена дебелим лучевим бадњевима дужине девет метара. Витлови су покретани преко преносника. 3 Касније, млин је имао и резервни мотор на нафту од 24 КС. Радио је готово искључиво за аустроугарски гарнизон у Пљевљима и околним местима. Р. Попчетовић наводи да јој је капацитет мељаве био око 4000 кг пшенице за 24 часа. Млин је имао два француска камена, један пештански и два косовска. Овај млин имао је тријер за жито и разне врста сита. Ту се производило неколико типова брашна, а пшеница је довожена из долине Лима, Чачка и Краљева. Уз овај пашин млин налазила се и мања стругара са једним гатером и кружном тестером. У овој згради после Другог рата је био смјештен једно вријеме електрични млин, али је радио врло кратко. Регулисањем Брезнице, порушен је јаз и онемогућен даљи рад овог млина. Сада је то зграда администарције.

8 ПЉЕВАЉСКО ЗАНАТСТВО ПЉЕВАЉСКО ЗАНАТСТВО Сл Преживjела и XX вијек: једна од бобовских воденица На Муслуку, Р. Попчетовић у наведеном тексту, каже да је постојала Геринска воденица, која је подигнута највероватније по доласку Турака или у вријеме градње Хусеин-пашине џамије и хана који је био наспрам ње. И ова воденица је срушена када је регулисан ток Брезнице. У њој је дуго година радио познати воденичар Ибрахим - Ибро Герина. Као и прва, и последња воденица на Брезници била је власништво породице Селмановић. Дугогодишњи и посљедњи воденичар у њој био је Елмас Бошковић. И она је регулисањем тока Брезнице престала са радом, а онда служила дуго година као Откупна станица. На потоку Тврдашу чекетале су двије поточаре: најстарија је била Јосифа Бајића који је продао Садагићима редовничка, а ови касније продали Јовану Шљуки и низводно у Бајевици (по Бајићима, прим. ВБ.) Дрндина (такође купљена од Бајића) која је спаљена у току Другог рата. Све наведене воденице радиле су на једноставном принципу, тако што је вода кроз бадњеве падала на точак и покретала га. Саво Жугић (1868) је подигао воденицу прегра - ђивањем Ћотине (тако је настао Савов јаз ) и она је радила на другачијем принципу од напред наведених. Имао је велики дрвени точак који је помоћу зупчаника покретао два камена. То је био млин који је могао самљети највише жита у току дана, а уз воденицу радила је и ваљарица за сукно и ступа за тучење јечма. Истовремено, Саво је уз помоћ лакомица, наводњавао читаво своје имање. Радила је до године. Пејановићи су своју воденицу подигли на Пркосу. Они су воду са извора Пркоса уз помоћ дрвених лакомица подигнутих на стубове превели преко пута за Градац, тако да се она са висине од преко четири метра обрушавала вертикално на бадњеве воденице која је била испод пута и тако покретала воденички камен и ступу за сукно. У Адресару за 1934/35. годину, издање Министарства трговине и индустрије евидентирани су следећи млинари воденичари: Елмас Бошковић, Назиф Чоловић, Тахир Дрнда, Латиф Хаџић, Муле Реџовић, Шабан Ступар, Мехмед Ташаковић, Туфо Вајзовић. Старији Пљевљаци се сећају да је у току Другог свјет - ског рата Јован Ст. Стаменић на Вароши подигао мањи млин са једним каменом који је покретао електро-мотор. Доста воденица било је и у околини Пљеваља, и без њих као и без њихових вода није се могао ни замислити живот на селу. Готово све биле су редовничке (градили су их сељаци редовници и увијек се знало ко и када од домаћина и породица доноси жито на мљевењеприм В.Б). Власничке воденице правили су сами власници ако су знали, или су узимали мајсторе да им их праве. Сл Детаљ из воденице на Брезници Воде ових ријека, ријечица и потока, покретале су млинове, ваљарице и ступе. Тако је шездесетих година било на Југоштици пет а Готовушкој ријеци десет воденица. Све су биле двовитлаши и свака од њих имала је дневну норму метар, два или тре жита, а и прва сијалица на овом подручју бљеснула је из млина мини хидроелектране млинара из Готовуше Јевта Вранеша касније инжењера. О сеоским воденицама и воденичарима могло би се писати и набрајати далеко више од написаног, што ће свакако бити задатак и тема неког другог хроничара. Тако ће бар од заборава бити сачуване многе вриједне руке млинара, чијим се радом и вјештином сељакова сјетва и жетва претварала у дивни хљеб као што је био онај ражани. Ново вријеме и начин живљења изменио је из корена и село. Мало ко сада и тамо зна за ријечи: бент, лакомица, бадањ, чекетало, мучњак, околиш, ријечи без којих, како написа М. Марић, наше село некада није могло ни један једини дан. Сјетиће се једном неко и тога, а можда ће опет прорадити и нека од воденица на Југоштици, Володеру или Везичници. Нека, као што је била чувена воденица на Везичници Ђола Џогаза, Радоја Тошића на Хоћевинској реци, Рондовића, Вуковића, Нововића на Премћанској ријеци... У Битинама је била само једна воденица а у Леверима од Точила до Таре једанаест! У поменутом тексту Радован Вујадиновић пише о воденицама у Леверима: Од турског земана до данас ко зна колико су власника промјениле. А уочи Другог рата, прва је горе у врху села била редовничка воденица породице Аљићевић са шеснаест редовника. Испод ње имао је Сабит Ступар двије,горњу и доњу. Радоман Роћен, Јагош Роћен, Алија Шабановић, Милан Ћосовић и Ђуле Бећовић по једну, Хамид Шабановић такође двије. И Неђељко Жугић једну. Његова је била доље поред Луке, изнад саме Таре, најдоња. Између прве и последње - пет стотина надморске висине. На свака три метра - метар пада! Левери су били центар свијета, говорио је стари Ферид Шабановић. Његови људи су живљели, и то богато. Од ујма, него шта! Од свако сто кила добијеш пет кила. Самељеш сто кила пшенице, узмеш пет кила нимета, ко душа. Свака од ових воденица могла је, ако је имала доброг воденичара, да за 24 сата самеље и по десет метара жита најмање. Стари људи су говорили да се у леверским воденицама жито догонило од свакле : Бобова, Ограђенице, Глибаћа, Косанице, Пушањског Дола, Крупица,Вашкова, Премћана све до Ђурђевића Таре. Чак и они преко Таре из Шарана, Брајковаче, Алуга, Његовуђе, Жугића Бара, Мотичког гаја, све до Жабљака, све је то некада мљело у Леверима. До прије двадестак година и у бобовском крају је на Драги било доста воденица. Драга има кратак ток, велику висинску разлику и богатија је водом у горњем него у доњем току. Стога су између Бобоваца често настајали неспоразуми, чарке, свађе и спорења. Спорила су се братства, села и засеоци, а далеке године, кажу Бобовци, пала је и глава. У свађи је претходно рањен од Свркота Филип Јеловац, који је тада живио у Вишњици, убио је Радована Свркоту из Морајица, а на Васкрс године, ноћу су запаљене три воденице. На малој Драги су се налазиле Јеловачка, Старчевића и Андрина воденица у којој су редове имали и поједини Божовићи, Слатинци, Мештревчани. Врановци су искористили врло јак извор испод Набојине и горњем току Драге, а у доњем току још три које су с времена на вријеме одржаване. На Драги је имао и ступу (ваљарицу) Ико Тешовић, повратник из Америке, која је радила врло кратко. Према писању М. Вуковића, у Калудри подно Доње стубице било је низ бобовских воденица, укупно седам. Радиле су увијек када је имало жита и довољно воде да покреће тешко воденичко камење које је добављано чак са Косова. Сијало се тада доста јечма, крупника, ражи...