НАДЕЖДА ТОМИЋЕВА 1 ( )

Пир од дјеце илити пир Сима Бацате 141 УДК 929 Tomić N. НАДЕЖДА ТОМИЋЕВА 1 (1896 1922) На Новом гробљу у Београду, када се пође широком стазом, лево од цркве Св. Николе а према споменику рањеницима из српско-турских ратова (1876 1878) помрлим у београдским болницама 2, на левој страни стазе, ближе овом споменику, у првом реду, налази се гробница породица Томић и Томанић 3. У сенци високог дрвећа уздиже се споменик са ликом Спаситеља, који је раширених руку у загрљај привио беживотно тело младе утопљенице, која на својим грудима чврсто држи дете, уснуло у вечности, и са ручицама стиснутим за њене скуте. Овај споменик подигао је неутешни отац, Јован Томић, својој пожртвованој и храброј кћери Надежди. Надежда-Нада Томић родила се као прво дете у породици Јована, познатог историчара и управника Народне библиотеке и Даринке Томић 4. Рођена у Алексинцу, где је њен отац био професор Учитељске школе и одрасла у Београду завршивши седам разреда гимназије до објаве рата 1914. године, Нада је доживела све страхоте Првог светског рата и са оцем и млађим братом, Миодрагом-Мишом, прешла је Албанију. После краћег задржавања у Риму, почетком 1916, они су дошли у Женеву, да би Нада 1917. положила испит зрелости у српској гимназији у Ници и уписала Медицински факултет у Женеви. Била је међу оним српским 1 Рад је настао на основу докумената који се налазе у заоставштини Јована Томића, у Архиву САНУ у Београду (Историјска збирка бр. 14509). Скенирање докумената и фотографија у Архиву САНУ извршила је архивиста Драгана Михајловић, а копирање Ненада Љушић и Милица Илић. 2 Споменик је подигла Општина београдска 1907. године. 3 Парцела 20, гробница бр. 19, II реда, на којој је записано: У смрт за другога. Високи рељеф симболичне садржине, од бронзе (112x143 cm) израдио је вајар Рудолф Валдец (1872 1929), који је радио дела пуна симболике по угледу на бечку сецесију; његов је споменик Доситеју Обрадовићу у Београду (Братислава Костић, Ново гробље у Београду, Београд, 1999, 119 и 200). 4 Јован Н. Томић (1869 1932), историчар, управник Народне библиотеке (1902 1927) и члан Српске краљевске академије (СКА): дописник (1903) и прави члан (1906); Даринка Томић (1872 1929), Надежда Томић (2. XII 1896 10. VI 1922) и Миодраг Томић (24. VIII 1898 9. VI 1983).

142 Зоран Живковић Христић ђацима које су прихватиле европске земље да их помогну, заштите и школују. Са братом се школовала у Швајцарској, јер је он уписао Технички факултет у Цириху. Деца Јована Томића, Надежда и Миодраг, припадала су оном броју од 690 студената који су били распоређени у више универзитетских места, највише у Француској, затим у Швајцарској и Алжиру. То је учињено на основу Конвенције о школовању српске омладине на француским универзитетима и учитељским школама, која је склопљена између Србије и Француске и потписана на Крфу у октобру 1916. године 5. За остваривање ове Конвенције српска влада је образовала Просветно одељење, са седиштем у Паризу, чији је шеф био Јован Жујовић 6, са задатком да изврши распоред српских студената по универзитетима. Од наведеног броја, 630 је било студената, док је 60 било студенткиња, од којих се 28 уписало на студије медицине, а само су три биле у Женеви, међу којима је била и Надежда. Она је била међу 547 питомаца српске владе који су примали нашу државну помоћ. Родитељи су били дужни да потпишу обавезу о прихватању услова за школовање своје деце у иностранству о трошку државе, а деца обавезу државних питомаца о каснијем раду у државној служби. Српски студенти су показивали изузетну марљивост у учењу и задовољавајући успех приликом полагања испита тако да су добијали редовну помоћ за издржавање стипендију. У Швајцарској је за наше студенте, као и све избеглице, био задужен Конзулат у Женеви. Поред Женеве, студената је било у Лозани, Цириху, Берну и Нешталу 7. У Женеви је деловао и један полузванични билтен Српског новинарског бироа Србија, у коме су сарађивали, између осталих, Јован Цвијић, Павле Поповић, Тихомир Остојић, Миливоје Васић и Надеждин отац, Јован Томић 8. Нада и Миша, како су се ословљавали са родитељима и међусобно, будући да су живели у Женеви, Цириху и Београду, стално су одржавали контакте редовно пишући једни другима. Њихова писма чувају се у заоставштини Јована Томића 9. У очевим писмима ћерци, она није само Нада, већ и Нана, па се и она сама тако потписује у неким писмима. До последњег писма у њима 5 Душица Бојић, Српске избеглице у Првом светском рату (1914 1921), Београд, 2007, 215 461 (232). 6 Јован Жујовић (1856-1936), геолог, професор Универзитета у Београду, политичар и државник, народни посланик и сенатор, министар спољних послова (1905) и просвете (1907), председник СКА (1915 1921); у Српском ученом друштву (СУД): редовни члан (1883), у СКА: прави члан (1887). 7 Д. Бојић, нав. дело, 450. 8 Исто, 457. 9 Архив САНУ, Историјска збирка бр. 14509/VI породична преписка Јована Томића.

Надежда Томићева (1896 1922) 143 су присутни не само његова брига за њу, већ и његово стално обраћање њој као старијем детету које би требало да брине о млађем брату. Они су се једно другом поверавали, договарали о плановима за њену будућност и саветовали о пословима, његовим у Београду и њеним обавезама у Женеви, трудећи се да поштеде од проблема, он супругу, а она мајку, која је била нарушеног здравља. Отац је Надежди још као шеснаестогодишњој девојчици, када је био мобилисан 1912, поверио старање о кући, брату и мајци уколико би се њему нешто догодило за време рата 10. Сачувано је двадесет и једно Томићево писмо кћери 11. У последњим писмима стално је присутна тема о завршетку њених студија и припреми за полагање доктората. По савету оца, она се крајем 1921. одрекла даљег стипендирања од стране државе да би се ослободила обавезе и да може слободно да иде на специјалистичке студије јер се налазила на последњој години а била је положила све испите 12. Обавештава је да после положеног доктората може да ради, не у институтима, већ у болницама и на клиникама, где ће се специјализовани за одређену врсту болести, па јој предлаже да може добити и Париз 13. За новац, који је за даље студирање своје деце припремио, Томић пише: Овај новац мени не треба. Само да вас двоје довршите лепо своје школовање. То ми је брига. 14. Писма Наде Томић оцу, коме се увек обраћала са бâбо, пуна су нежности и бриге за оба родитеља. Оца редовно обавештава о својим испитима, здравственим проблемима и жељама. Он је обавештава и о догађајима код куће. Велика ти хвала, стоји у њеном писму 15, за све ствари о којима ми пишеш. Ми смо овде, а ја специјално, тако далеко од вас и од Србије, вести које оданде доносе ретке су, а ми жудимо да знамо како је тамо. Кад год добијем вести од тебе увек се за неко време пренесем тамо, трудим се да замислим како се тамо живи, шта ви радите, како Београд и Србија уопште изгледа. Само после толиког времена и после свих измена сигурно све што ми овде замишљамо није тачно. У осталом треба радити, свршити што пре па доћи. Априла 1921. године 16, Нада Томић је писала оцу да се разболела од шарлаха, радећи на једној аутопсији у Институту за патологију. Због тога је изгубила пола семестра. На почетку овог писма стоји Надино упозорење оцу: Прочитај прво ово: да не би добио од мене шарлах ухвати 10 Милоје М. Васић, Надежда Ј. Томић, докторант медицине, Вардар за 1923, XII, Београд, 1922, 111 115. Постоји и рукопис, исписан ћирилицом на канцеларијској хартији, на половини странице, на укупно осам листова (А САНУ, 14509/VI Г 112). 11 Јован Томић Нади Томић, А САНУ, Историјска збирка бр. 14509/VI Г/43 63. 12 Исти Истој, 14509/VI Г 57, писмо од 7. XII 1921. 13 Исто, 14509/VI Г 59; писмо од 17. I 1922. 14 Исто, 14509/VI Г 55; писмо од 12. XI 1921. 15 Нада Томић Јовану Томићу, 14509/VI Г 65; Женева, 19. V 1919. 16 Иста Истом, 14509/VI Г 67; Женева, 21. IV 1921.

144 Зоран Живковић Христић писмо само са два прста, опери добро руке пошто си га прочитао, и изгргоћи гушу ма и са сланом водом ако немаш ништа боље. Ако си га већ имао кад си био мали опасност је мања, али ипак учини све што сам ти казала. Ми ћемо метнути писмо на сунце и како прилично путује имаће времена да се изветри. Адресу ће написати болничарка да не бих дирала коверту. Од тада су је пратили проблеми са здрављем; почетком 1922. са грлом, мислила је да је ангина, и кашљем. Доста је напорно радила, исцрпљивала се и слабила. На проблеме са здрављем жалила се и у два последња писма оцу, од 18. маја и 5. јуна 1922, пет дана пре смрти 17. У писмима брату Миодрагу-Миши она је нежна, пажљива и брижна старија сестра. Даје му савете, помаже у одлукама и планира са њим да проведе зимске и летње распусте, што често чине како би се видели. Зна да шије себи хаљине и друго, а и њему; једном приликом му је сашила свилену кошуљу. И њему се жали на здравствене проблеме са кашљем; подсећа га на шарлах из претходне године, а у писму од 13. маја 1922, пише да се осећа боље:... Наравно да нисам сасвим здрава, али сам боље него што сам била пре 2 месеца... Како је побољшање дошло изван сваког очекивања може и погоршање исто тако. Саветовао ми је [лекар] да се не удаљавам много од места где има лекара, у случају погоршања, и да продужим да пазим на се... Понављам: још није све свршено, може стање да се погорша изненада, без разлога и ти одједном да добијеш рђаве вести, али за сада буди на миру и гледај своја посла... 18. Из неколико писама сазнаје се за њена интересовања за концерте на које иде и књиге које купује и чита. У писму од 7. новембра 1921. године 19, Нада пише о концерту који је био посвећен Шопену и на коме је свирао пијаниста Braïlovski: Изванредно! Још никад нисам чула пијанисту да онако фино и изразито свира. О томе опширније пише њен брат Миодраг у рукопису који дајемо у прилогу VI. Почетком 1919. изнајмила је један, како пише, стари клавир, у ствари, пијанино, који је сачувала и на коме је повремено свирала; чак је и узимала часове клавира, док је Миодраг знао да свира на виолини 20. У јуну 1921. она пише брату:... Јутрос сам почела први пут часове музике после болести... боље свирам кад не узимам часове него кад узимам. То је сасвим природно, јер кад имам часове морам да јурим, немам времена ни да научим љуцки... Овако сам имала времена да пазим на све, да не радим на јуриш... 21. Слободне часове и шетње по природи, коју је волела, користила је и за сликање. Сачувани су њени цртежи: седамнаест завршених, од тога 17 Иста Истом, 14509/VI Г/71 72: Женева, 18. V 1922. и Шампе, 5. VI 1922. 18 Нада Томић Миодрагу Томићу, 14509/VI Г 86; Женева, 13. V 1922. 19 Иста Истом, 14509/VI Г 84. 20 Иста Истом, 14509/VI Г/65, 82 84. 21 Иста Истом, 14509/VI Г 82; Женева, 7. VI 1921.

Надежда Томићева (1896 1922) 145 шест у колору и шеснаест незавршених у једном блоку и појединачно 22. Цртала је портрете и пејсаже, оловком и темпером. На једном цртежу види се чамац на Женевском језеру 23. Последње писмо које је написала била је разгледница упућена брату Миодрагу на дан свог страдања, неколико сати раније: Драги мој Мишо, Champex 10. VI [19]22. Послала сам ти карту са Lac Champex, и хотелима (у једном од којих сам за сада, не девет fr.[анака], него осам јер су попустили). Кроз недељу дана идем у Ch.[ampex] d en Haut, у један врло, врло мали хотел 24 где ћу бити сасвим на миру, седам дин. 25 пансион, лепе шуме около, torrent и лепе ливаде и поглед на Dent du Midi 26 (са Lac Ch.[ampex] је мало друкчији, види се G d 27 Cоmbrin). Препоручио ми га је Roch, ваљда ће бити добро. За сада пиши још на Lac Champex P.[ost] Rest.[ante]. После ћу ти јавити нову адресу. Поздрав од Наде. 28 Писмо је адресовано на: Monsieur M. Tomitch, 2 Fehrenstr. 2, Zürich. Миодраг Томић је разгледницу добио следећег дана, када му је стигла и вест да му се сетра утопила у Женевском језеру. Одмах је отишао у Шампе да пренесе сестрино тело у Женеву, одакле пише родитељима: Драги моји мама и бабо, (...) Само дело које је стало смрти тако је узвишено да је цео свет остао запањен. (...) Њен поштовани професор Dr. Rock, који је лечио, и који је и послао горе у планине био је просто запањен (као и остали). Рече ми да је била озбиљно оболела и да је имала озбиљно да се лечи... Куражи је имала и сувише што је и стало живота. (...) У суботу (10 ог) написала ми је једну карту и Деборжеовим једно писмо (врло лепо) за тим средила рачуне у хотелу (као што је то ред био) и око 5 сати узела је двоје малих у чамац да се прошетају по језеру. Било је мало ветра, а и чамац је био прилично мали, само ипак нема кривице до њега. Мали garçonnet је веслао и мотив се незна, падне случајно у воду. Она скочи одмах, без размишљања, да га спасе и у паду отисне мало чамац кога ветар ухвати с бока и отисне још више. Видели су је са обале како је учинила неколико покрета с десном руком (у левој вероватно је држала малог или он њу) и за тим је потонула. Што се тиче спасавања ту изгледа није све било онако како је могло бити. Или су били изгубили главу а и самопожртвовања није нигде било. Једно што је тачно то је да 22 А САНУ, 14509/VI Г/31 34. 23 Исто, 14509/VI Г 34. 24 На разгледници хотел је обележен словом x у десном доњем углу. 25 Требало би да стоји: франака. 26 Средњи врх Монт Блана. 27 Скраћено од Grand. 28 Архив САНУ, Историјска збирка бр. 14509/VI Г 88.

146 Зоран Живковић Христић је ветар отежао рад јер вода, која је бистра, постаје црна и ништа се не види. Извадили су је 2 сата доцније... Дечка су извадили тек сутра у јутру недалеко од истог места. (...) Познаници су били запрепашћени. Кажу да су Дебаржови плакали као деца. Њене другарице, другови, професори изразили су ми сви саучешће. Опојена је била у руској цркви где је и привремено смештена добротом рускога проте Г. Орлова. (...) Српска колонија, а нарочито њени другови су ми се нашли на руци. Хвала им. Сви је поштују и сами се чуде какав је глас у Женеви уживала... 29. Истога дана, родитељима шаље своје писмо и директор Прес бироа за информисање Сава у Женеви, Драгољуб В. Милетић, који описује опело у Руској цркви, чинодејствовање протојереја Орлова и ђакона Поповицког, говор Орлова који је истакао да је покојница извршила дело, најузвишенији завет православне цркве самопожртвовање за ближњег свога и да је привремено сахрањена у гробници Руске православне цркве где се такође налази тело кнеза Алексија Карађорђевића 30. Такође и Генерални конзулат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Женеви обавештава Јована Томића о детаљима несрећног догађаја, преносу Надиног тела из Шампеа у Лозану и сахрани у Женеви 31. Мајка Даринка Томић, која је отпутовала у Швајцарску, у писму супругу, из Цириха, 22. јуна 1922. године 32 описује ћеркину смрт:... Моја горска вило 33, како је мама у рату крстила и тако ми и оде као горска добра вила у високим горама скачући у воду. Ето ти човече страшне слике у мојој памети неизбрисане. (...) Надежда иде у помоћ, и незна невинашце моје, да кога дављеник ухвати нема му спаса. Како може чедо моје младо неискусно спасти дете мушко јако од 6 год.[ина]. Тумачи се да су сукње њене водом наквашене још више узрок њеног мученичког краја. Одмах потону и видеше људи, да је два пута руком манула и више ништа. То ти је она теби и мени последњи поздрав послала, или од маме и баба помоћ тражила... Поменули смо текст Милоја М. Васића, професора Универзитета у Београду, који је о Надежди Томић писао у часопису Вардар. Овде ћемо навести неколико реченица из тога рада:...она је имала, крајем летњег семестра 1922. године, положити докторски испит и тиме завршити своје студије. Тако је требало да буде, тако би извесно и било, да судбина није изабрала Надежду, те да њеном трагичном смрћу прикаже најцивилизованијем свету на западу сву величину Српске Жене мајке косовских осветника, заточника слободе и хероја који весело жртвоваше своје животе за Уједињење свога народа. Хероизам Надеждине смрти 29 Исто, 14509/VI Б 8; Женева, 15. VI 1922. 30 Исто, 14509/VI Г 136; Женева, 15. VI 1922. 31 Сп. П. Мијић Јовану Томићу, А САНУ, 14509/VI Г 109; Женева, 15. VI 1922. 32 Архив САНУ, 14509/VI А 7. 33 Подвукла Даринка Томић.

Надежда Томићева (1896 1922) 147 не огледа се само у циљу за који се жртвовала, него у начину како је умрла.(...) И у том моменту, последњем моменту свога живота, Надежда је морала имати то задовољство да, полажући свој живот за спасење малога Клода, она врши своју дужност према ближњем и да губећи живот на тај начин, спасава образ и част своју, свога баба и свога Народа... 34. О начину страдања Надежде Томић писано је много не само у швајцарским новинама, него и у штампи суседних земаља које су обавештавале своје читаоце о трагичном догађају. Већ поменути Прес биро Драгољуба В. Милетића, публицисте из Женеве, послао је Јовану Томићу преко шездесет новинских исечака 35. Када се у земљи сазнало, на адресу родитеља стигло је тридесетак (сачуваних!) изјава саучешћа 36. Међу њима читамо имена: Слободана Јовановића, Павла Поповића, Ника Жупанића, Тихомира Р. Ђорђевића, проте Стевана М. Димитријевића, Светислава Б. Цвијановића, Марка Лека, Милана Марјановића, Свете М. Максимовића, Драгољуба В. Милетића и других. Из њих се може видети колико је Надежда Томић била поштована и уважавана не само од колега и пријатеља, него и од многих личности које је имала прилике да сретне у свом краткотрајном животу. О њој је касније писано посебно у неким листовима и часописима 37. У прилозима наводимо пет писама изјава саучешћа: С. Јовановића, Тих. Р. Ђорђевића, С. Димитријевића, Н. Жупанића и Надиног колеге Љубише П. Илића. Писма су поређана хронолошки. Занимљив запис о Нади оставио је њен брат Миодраг Томић.Он је у текстовима зове Надија. Писао га је у деловима, на листовима различитог формата; на канцеларијском папиру већег формата, који је био поцепан на половине и четвртине листова, по дужини; полулистова је десет а четврт листова седам; на већини листова писано је обострано, а на три листа само са једне стране; цео текст је исписан ћирилицом, са француским називима географских локалитета и именима, који су исписани изворно. Овај текст дајемо на крају прилога, дипломатички, са напоменама о свим изменама које је аутор сам вршио и без исправљања погрешно написаних речи и имена. Посмртни остаци Надежде Томић ексхумирани су у Женеви и пренети у Београд крајем новембра 1927. и сахрањени у гробници на Новом гробљу 38. Зоран Живковић Христић 34 Милоје М. Васић, нав. дело, 112 и 114. 35 Архив САНУ, 14509/VI Г 157. 36 Исто, 14509/VI Г/119 151. 37 Исто, 14509/VI Г/114 118. Види: П. М. Ј., Редак пример службе ближњему, Подмладак Црвеног крста, I, 3, октобар, Београд, без године [1922], 59 60 (ћирилица и латиница). 38 Исто, 14509/VI Г/162 169.

148 Зоран Живковић Христић [П р и л о г I : ] Београд 18 јуни 1922 Драги госп.[одине] Томићу, Молим вас да у вашој тешкој породичној жалости примите изразе и мога искреног пријатељског саучешћа. Удар који сте ви добили, не да се никаквим речима ублажити, али ваши пријатељи, који никада нису у мислима били више с вама него у ове дане, не могу а да вам не кажу колико су потресени великом несрећом која вас је тако неочекивано снашла. А САНУ, Историјска збирка бр. 14509/VI Г 130 Ваш свагдашњи Слободан Јовановић 39 [П р и л о г I I : ] Женева, 18 VI 1922 Поштовани Господине, Када би служило нечему, како бих радо покушао да Вам искажем утешне речи за неизмерним губитком који Вас је задесио приликом узвишене смрти Ваше дивне Јединице. На жалост, утехе нема за несрећне родитеље који су изгубили једно онакво блâго, као што је била Ваша пок. Кћи! Да! Ви сте све изгубили, као што смо и ми, овд.[ашњи] студенти, изгубили неизмерно много, јер племенитост идеалне душе ваше Кћери, њена изражена интелигенција и крајња скромност биле су наш понос. И њен последњи узвишени животни акт био је сјајна манифестација њене искрене, дубоке племенитости, њене Величине. Ја се клањам дубоко, са поштовањем, пред Њеним великим Сенима! Примите, Поштовани Господине, са Госпођом, ово неколико редака, као израз мога дубоког поштовања. Љубиша П. Илић А САНУ, Историјска збирка бр. 14509/VI Г 129 39 Слободан Јовановић (1869-1958), правник, историчар, политичар и писац; професор Универзитета у Београду и председник Српске краљевске академије. У СКА: дописник (1905), прави члан (1908); у САН: редовни члан (1948).

Надежда Томићева (1896 1922) 149 [П р и л о г I I I : ] Драги Томићу, Био сам просто изван себе кад ми је Геца Кон 40 саопштио несрећу која је твоју кућу задесила. Ти знаш колико смо моја мати и ја волели покојну Наду, како ми је увек било мило кад сам видео како лепо напредује и како сам [се] са радозналошћу распитивао о њој. Могу мислити колико сте тек ти и Госпођа уживали у своме красноме детету и колико осећате што сте лишени те среће до краја живота. Због тога ја не умем ничим да вас утешим до тиме што искрено разумем ваш бол и участвујем у њему. Хтео сам одмах да ти изјавим [са]учешће, али сам био чуо да си отпутовао. Кад сам чуо да ниси очекивао сам да ћу те видети да то усмено учиним. Молим те да Госпођи изјавиш моје поштовање, да поздравиш Мишу кад му пишеш и да примиш моје искрено поздравље, 20. јуна 1922, Београд, Принца Евгенија ул. бр. 5а А САНУ, Историјска збирка бр. 14509/VI Г 126 Тих.[омир] Р. Ђорђевић 41 [П р и л о г I V: ] 21. јуна 1922. г. у Београду Драги г.[осподине] Томићу, Прођоше неколико дана, од како се, по несрећи, обистинише нејасно приспеле прве вести о трагичној смрти вашег поноса, покојне кћери ваше Надежде, а ја не могу да приберем снагу, да бих вам изјавио саучешће у заиста великој и дирљивој жалости овој. Од како сам и на себи испитао, да и најискреније учешће најближих и најобазривије утехе пријатеља остају без сваког утицаја на ојађене родитеље, ја без наде на какво стварно извршење дуга и с увећаним болом приступам без пребола уцвељенима. Па ипак човеку јаке душе, какав сте ви, смело би се поновити оно, што би наш, и у оваквим случајевима тешког искушења, велики народ, својом природном логиком и простим говором саветовао, а то је, да се треба обазрети на оне, што су остали, па ради њих, као и ради душе и успомене покојника, гушити бол и тугу своју. Ви имате ради кога да живите. Ради среће вашег сада јединца сина и ради чувања осећаја ваше унесрећене супруге, за коју више никад никакав утешни разговор не ће имати вредности, ви морате, колико је то могуће, остати онакав, какав сте били 40 Геца Кон (1873 1941), књижар и издавач у Београду. 41 Тихомир Р. Ђорђевић (1868 1944), етнолог и историчар; професор Универзитета у Београду; у СКА: дописник (1921) и прави члан (1937).

150 Зоран Живковић Христић у јавном животу и у неокрњеној родитељској срећи. Начин, на који је ваша покојна кћи оставила овај свет, за избављење туђег живота презрела свој, није смрт, него улазак у прави живот, један нови ређи прилог класичним примерима пожртвовања, који је усуд хтео пружити свету и из данашњег нашег морално трулог поколења, ради наука, па у тој намери на свој сурови начин увенчао ваш дом и нашу српску народност. Родитељи не могу у томе наћи ни сенке од утехе, али им то може бити један од разлога, да се умере у очајној жалости својој. Бог нека у том погледу учини оно, што слабе људске речи и разлози нису у стању, а вашој покојној Нади и у свом царству нека дâ вечито насеље и спомен, какав је међу људима и животом и врлинама својим, а нарочито последњим самопрегорењем за свагда себи стекла. А САНУ, Историјска збирка бр. 14509/VI Г 125 Ваш поштовалац, прот.[а] Стеван М. Димитријевић 42 [П р и л о г V: ] Етнографски институт в покрајинском музеју Љубљана, 17. VIII 1922. в Љубљани Драги господине Томићу, У Трибуни од 13. о.[вог] м.[есеца] ми је пала у очи слика Ваше ћерке Надежде. Кад сам прочитао припадајући текст, видео и сазнао сам, да је нема више на овом свету. Било ми је врло тешко. Трагичан начин њеног престављења [ме је] потресо а и помисао на Вас и Вашу породицу изазвао је и у мом срцу дубоко сажаљење које изволите примити заједно са г. Мишом. Ви сте, драги пријатељу, довољно филозоф, да се утешите, но помозите подносити бол младоме сину и госпођи Вашој. Sub specie acternitatis, сав свет и сав живот није ништа. Живот појединца пак је на крају крајева једна опасна, горска суза. А САНУ, Историјска збирка бр. 14509/VI Г 128 Поздравља Вас Ваш стари Жупанић 43 42 Стеван М. Димитријевић (1866 1953), протопрезвитер, универзитетски професор, историчар цркве; професор и ректор Призренске богословије. 43 Нико Жупанић (1876 1961), етнолог, антрополог, историчар, политичар; управник Етнографског музеја у Љубљани; министар у влади Николе Пашића (1922 1924); у СКА: дописник (1939); у САН: дописни члан (1948).

Надежда Томићева (1896 1922) 151 [П р и л о г V I : ] Племенита нежна пажња једне сестре 44 Има ли племенитијег и дирљивијег осећаја од онога, кога је она имала према својим родитељима а нарочито према своме брату. Док је према првима била пуна захвалности и поштовања, своме брату је пак указивала нежност и племенитост легендарне сестре из српских народних песама. Одрасли су заједно. Заједно су и избегли на страну и то у моменту кад развијање умних способности узима тако нагло маха; и је ли чудо, што су, нашавши се убрзо сами у туђем свету, тражили један у другоме, моралног ослонца. Изабране струке 45 су хтеле да их привремено раздвоје, али ипак су остали обадвоје у Швајцарској, ипак један близу другога, виђајући се редовно о распусту, када је брат долазио сестри у госте, која се као права домаћица трудила да заједно проведено време остави најлепше успомене. Она, која је редовно проводила цео дан у школи и у своме стану, излазећи по који пут са другарицама у поље, или пак на синфоничке концерте, чији је била предплатник, сада је могла ићи и у позориште, на 46 који већи излет или на skis, јер више није била сама, брат јој је био ту и она је била пуна среће и задовољства. У лето 47, кад год се давала прилика, неколико недеља распуста су биле проведене на 48 високој планини или пак у пешачењу по планинским путевима и стазама са малим одмориштима у усамљеним 49 хотелима, расејаним на путевима туриста. Међутим баш на крају њених студија, прошлога пролећа, услед напорнога рада на клиникама и спремања за докторске 50 испите, њено здравље почело је да попушта. Знајући пак, да су баш тада братовљени испити у пуном јеку, она није хтела ни речи му рећи о томе и... 51 отишла је тајно у Руску Цркву да се помоли Богу за 52 његов успех у испитима. Тај појам о Богу 53, и ако га је баш њена струка, медицина, често побијала, ипак је постојао код ње, јер њена осетљива 44 Рукопис је написао Миодраг Томић о својој сестри Надежди. Првобитан наслов био је: Племенита љубав једне сестре, па је реч љубав прецртана, а изнад су додате две речи нежна пажња. Написан је на одвојеним листовима од којих смо завршетак сваког и почетак следећег раздвојили звездицама. Рукопис има сигнатуру: 14509/VI Г 113, са 17 листова различите величине и нема датума настанка. Текст у обичним заградама је ауторов, као и подвучене речи. 45 Било је написано: струке изабране, па је обележена инверзија. 46 Испред ове била је написана реч или па је прецртана. 47 Следила је реч међутим која је прецртана. 48 Написано у па прецртано. 49 Испред речи било је стављено нај па је прецртано. 50 Реч је додата накнадно изнад реда. 51 Изостављено тачкицама. 52 Прво је било написано да му па је прецртано. 53 Реч је додата изнад прецртаних једној надприродној сили.

152 Зоран Живковић Христић душа једне 54 идеалисткиње није га могла сурово одбацити; и она се обраћала у тим тешким психичким моментима, тој надприродној сили, не за себе, него за добро другога, њеног брата, који се ипак никада није могао надати таквоме изливу сестринске љубави. Често је тад 55, говорила: до сада је он био мој мали а од сад је он мој велики брат, и бићу сва 56 сретна ако будемо могли провести заједно и ово лето негде у планини као и пре, па било 57 то 58 и у најмањем хотелићу. Али јој се та скромна 59 жеља није испунила. А када је брат стигао, сазнавши ужасну вест, затекао је своју сестру, непомичну 60, са затвореним очима у средини бујног планинског цвећа, које је она сама баш, уочи своје смрти брала 61 и којим је своју собу окитила. Било је чак и алпских ружа, њеног омиљеног цвећа, које [је] нечија дарежљива рука обрала и побожно на одар спустила. Њено болно и укочено лице имало је изглед да моли брата последњи пут за опроштај, што га је овим несретним случајем потресла, баш 62 оно што је она пре 63 на све могуће начине гледала да 64 избегне. (да не учини?) 65 Рад у лабораторијуму је веома интересовао. Проводила је читаве часове у истраживању и покушајима да добије нешто што ни њој нити пак професору асистенту није полазило за руком. Кадкад, после подне, ишла је да набави себи материјал, жабе, које је хватала са другарицама по барама у Meyrin-у близу Женеве. Остајала је тако цело после подне у природи, брчкајући се са босим ногама по води и газећи по свежој трави. После загушљивог школског и варошког ваздуха, осећала је потребу за кретањем, живот на чистоме зраку 66. Било је кадкад и пењање по дрвећу или пак променада на обичним колима једне њене другарице из тога места. Али при том раду у лабораторијуму она није заборављала на свој будући рад и на своју тезу. Једног дана враћајући се са предавања показа, сва радосна, својој мами један флакон са нечим унутра и рече: Мама, ето то је моја докторска теза. 54 Једног па исправљено у једне. 55 Реч је убачена изнад реда. 56 Исто. 57 Макар то је прецртано. 58 Реч је убачена изнад реда. 59 Исто. 60 Исто. 61 Прво написано обрала. 62 Реч је убачена изнад реда. 63 Исто. 64 Написано пре па прецртано. 65 Ове речи су у загради накнадно дописане. 66 Написано ваздуху па прецртано.

Надежда Томићева (1896 1922) 153 Тражила је даклем нешто и најпосле нашла, планирајући у напред рад свога научног истраживања. Говорила ми је о 67 диаграмима којима би том приликом графички преставила добивене резултате. То је било већ у 6-ом семестру и од тада ништа није више о томе говорила, поневши своју тајну са собом. Нада 68 Волела је веома природу и кад год јој се давала прилика излазила је са другарицама у Женевску кампању (околину) чије су је питомина и пријатан осмејак стално привлачили. То су била пешачења са малим руксаком на леђима, обучена у свој алпски костим и са марамом или француском алпском капом на глави. Често 69 кад није било више дана предавања 70, ишло се на Јуру имања Salève, где су ноћи проводиле у Chalets-има или обичним сенарама, на слами и сену, пуне среће и задовољства да живе у правој природи, заборављајући и на варош и на школу. Јуру и Salève подједнако је волела. Прва са својим шумама и пропланцима куда ређе допире нога женевских излетника и са својим највишим врхом la Dôle, куда су још ноћу из Chalet-а полазиле да гледају величанствено рађање сунца. Salève, пак дивљи, са 71 оголелим литицама окренутим језеру, пун геолошких интересантности 72, пећина и фосила, на коме је редовно носила свој блок за цртање са оловком, и док су се другарице одмарале у хладу, она је цртала оближњи вис Môle, какву пећину или један занимљиви део Salève-а, чувајући тако вечиту успомену на ове драге јој 73 пределе. St. Luc је било једно место које је врло годило њеној природи. На великој висини (око 1600 m), са јеловим шумама около, хотел бео као снег је јасно контрастирао са (тамном) мрком 74 бојом борова и мелеза. Али тек је панорама била највеличанственија. Мt Cervin, Dentte Blanche, Gr. еt pt. Cornier с једне стране а 67 Следила је реч не, која је прецртана. 68 Све речи у тексту које је подвукао аутор на исти начин су обележене и овде. Име Нада дописано је накнадно црвеним. 69 По кадкад је прецртано и изнад реда је додато често. 70 Промењен је првобитни редослед последње три речи: предавања више дана. 71 Два пута написана иста реч. 72 Реч геолошких била је написана после ове али је пребачена испред. 73 Реч је убачена изнад реда. 74 Написана је прво реч тамном па је стављена у заграде а изнад је додата реч мрком.

154 Зоран Живковић Христић са друге опет Diablous, Rothom Moming, док је импозантни Weinhorn остајао скривен. Надија је гледала ту природу са усхићавањем, и жудно је удисала свеж и оштар планински ваздух. Проводила је кадкад читаве сате уживајући у тим правим лепотама природе. Клонила се друштва због чега је један угледан женевски господин и назвао petite Sauvage. Међутим упознала је једну стару сликарку, акварелисту пејзажа M-elle Calame из Женеве, која је проводила лето сликајући по планинама. Пријатељство је било брзо склопљено и Надија је врло радо носила столицу, кутију са бојама или наслон за платно. То су биле идеалне шетње по ливадама, шумским стазама а за тим су долазили часови њеног највећег уживања гледајући како, испод веште кичице, излази величанствена val d Anniviers; која 75 усамљена група мелеза у сред каквог пропланка, или распеће са богородицом 76 на путу за Chandolin или пак село St Luc са својом црквицом и петлом на звонику. Можда је, видећи овакве лепе радове, одустала да повуче озбиљније 77 коју линију на своме цртаћем блоку који је иначе на сваком већем излету пратио. У St. Luc у (val. d Anniviers) За време нашег бављена у St. Luc јавише телефоном једног дана у наш хотел, који је редовно имао по једног доктора, из хотела Weisshorn (на 2350 m) да је се један дрвосеча (hûchern) посекао секиром у ногу и да је потребна хитра лекарска помоћ. Сопственица хотела сва преплашена, доктор случајно још није био дошао, знајући да је (пок) Надија студент медицине потражи је одмах, али како је она већ била отишла у шуму то одјурих ја да је тражим. Нађох је у сред алпских ружа како мирно чита своју књигу. Рекох јој за несретан случај а она, дубоко потресена, том првом приликом да спасава један људски живот и ако јој [још] никакве клинике није похађала и те случаје имала, одјури право на телефон да се детаљније распита о рани. Сећам је се још како, сва зајапурена, пошто су јој објаснили на телефону, како се мисли и концентрише разбацане мисли, напрежући свој мозак 78 да нађе спаса несретнику. Најзад је успела [да] пронађе, преко телефона, некакав лек у малој хотелској амбуланти и да да потребне инструкције да се заустави крв и привије рана. Рањеник је прездравио а она о томе никоме није хтела причати. 75 Прецртане су три речи од којих су две: или једна. 76 Богородица је написана малим словом. 77 Реч је додата накнадно. 78 Изнад је у заградама написана реч разум.

Надежда Томићева (1896 1922) 155 St. Luc Њена велика дружељубивост са децом и овде се показала, јер је 79 одмах по доласку упознала једну малу мештанку Louise X. од својих 6 година која мора са својим мањим братом да чува козе и да се вере по гудурама, бедно обучена, са 80 великим гломазним ципелама и оделом пуним прашине. Мала 81 прилично жива, причала јој је о својој породици, своме имању (једна чатрња са неколико коза) писала је своје име и учила је дијалекту из те долине. (Val. d Anniviers). Наравно да је је 82 њена велика пријатељица лепо даровала бонбонама и чоколадама, што су често гости према деци из села чинили. Поп у селу пак, образован и паметан 83 човек, примети гостима да прекомерна пажња према деци само може да их размази и да створи родитељима тешкоћа, кад гостију више не буде било. Кад запитах Надију шта мисли да ради а она рече: Попа има потпуно 84 право, али ће и деци бити жао., и она је продужила, можда само ређе, да и даље дели слаткише својој малој пријатељици, али под погодбом да она о томе никоме ништа не казује. Tenna (Њена досетљивост и бистрина биле су свима познате који су је познавали.) То је било приликом једног излета прављеног 1920 у лето на Piz Beverin (3150 m) у Гризонскоме 85 Кантону (Grisóus). Пошто смо се кренули из нашег 86 хотела у селу 87 Tenna још око 3 ч.[аса] из јутра, Надија једна госпођица, Циришкиња и ја, приспесмо око 11 часова на врх, где као свуда нађемо алпску књигу за записивање туриста у једној лименој кутији. При себи нисам имао ни перо за мастило нити оловку. Како ће мо сад? Узједанпут њој паде једна идеја на памет, извади једну чиоду, и како сам случајно нашао једно перо у џепу од капута, то завучем чиоду у један прст из кога исцедим довољно крви за записивање наша 3 имена. Госпођица швајцаркиња нас је гледала и смешкала се. 79 Реч је убачена изнад реда. 80 Исто. 81 После ове написана је реч јој па је прецртана. 82 Два пута написана иста реч. 83 Последње две речи уметнуте су изнад реда. 84 Реч је убачена изнад реда. 85 Исто. 86 Исто. 87 Испред је написана реч места па прецртана и написана после ове речи.

156 Зоран Живковић Христић И дан дањи постоје у књизи туриста на Piz Beverin-у имена брата и сестре, једно поред другог, исписана крвљу, у знак вечите љубави и слагања између њих 88. St. Sergue. Одавно смо већ смерали да, за време божићњег распуста, проведемо неколико дана у планини на Skis. Прошле зиме нам се баш даде прилика за то. И ако дуго не беше снега, пред саму нову годину удари једна снажна 89 bise и ја са мојим пријатељем, одличним спортсманом L. de S., одох до Och-Frêres, да видимо телеграме да ли која станица јавља за снег. Са St. Sergue баш јављају: 15 cm neigue poudreuse, excellente pour les 90 Skis. Одмах одосмо до куће да јој саопштимо радосну вест. Надија је баш нешто спремала по апартману. Полазимо сутра изјутра рекох јој сав радостан. Благо вама одговори ми она, очи пуне суза, мислећи да сам реко само за себе и мог пријатеља. Не, не и ти идеш. Зар би ја ишао без тебе?! Њено лице се разведри, сузе се осушише и проговори: Хвала вам. Ах, тај поглед 91 никад нећу заборавити, у коме је исказана сва сестринска љубав према своме брату. А кад смо се после неколико дана растајали на женевској станици, јер је био већ крај распуста, загрлила ме је и пољубила, што је иначе врло ретко чинила, као да је предосећала да ће то бити последњи пут. Пред сам њен полазак у Champex организовано је било купљење прилога од стране универзитетске швајцарске омладине у корист санаторијума за сиромашне туберкулозне студенте. Понудили су јој да узме учешћа у продаји цвећа што је она, и ако је била преморена и изнурена, примила, жртвујући остатак свог здравља на помагање болних и очајних другова, странаца. Са укусом који јој је био урођен, скроман али елегантан, који је изазивао само поштовање 92, она је представљала словенкињу у руској ношњи, са својом 88 Написана је и реч двоје, па је прецртана. 89 Последње две речи је подвукао аутор. Првобитно је било написано: један. 90 Реч је накнадно убачена. 91 Следиле су речи: пун захвалности, које су прво биле подвучене цртицама а онда обе прецртане. 92 Следе речи које су прецртане: и без икаквих.

Надежда Томићева (1896 1922) 157 нераздвојном црвеном марамом на глави, тако позната онима који су провели са њом (време) на раду у Матерните-у за време стажа. Могли сте је видети, како сва живахна и весела 93, у пратњи двојице другова, медицинара, из друштва 94 belles lethres и мале M-elle Debarge, нуди пролазницима цвеће, које им је вукао у колицима 95 један магарчић. (мали магарац) То цвеће, које је она тако волела и са највећим га задовољством брала и сликала. То цвеће, којим је она своју собу у Шампе-у, сву искитила и од кога је својим пријатељицама и познаницама у Женеву 96, у пакетима послала обећавајући им ускоро и алписких ружа, кад се буде попела на још већу висину. То безазлено цвеће, тај симбол девојачки, пружао јој је сада 97 могућност да омекша срце пролазника и да помогне несрећним студентима, њеним друговима, који жртвују своје младе животе за љубав науке и напредка. Њена соба је била претворена у цвећарницу у којој је она одабирала, ломила гранчице, скидала трње са бодљикавих ружа, правила букетиће и одатле га преносила у колица и 98 продавала по улицама са својим друговима. То је трајало целог дана, и вратила се кући сва преморена. Али шта је био и тај умор поред оног великога дуга којим се она вечито према болним и оскудним друговима одужила и то баш на неколико дана пред своју прерану и изненадну смрт. Стаж у Матерните-у, крајем пролећа, био је врло заморан, што се на њој почело и примећивати. Али куражна, као и увек, она није хтела напустити место у својој групи, у којој су биле њене најбоље другарице 99. Та група је била једна мала фамилија у којој се свака од њих трудила да време, које су тако заједнички проводиле, испадне што лепше и што пријатније. Пошто су ноћивале у болници, а бдило се дубоко у ноћ, то су седељке биле врло честе. Надија је проводила време шијући, као и увек, сама своје хаљине, плела брату swŭter за skis, или је читала Шекспирова дела на енглеском. Међутим она није само мислила на себе и на своје. Њен алтруистички дух није могао заборавити ни мала нејака створења, чије су мајке лежале у постељама, и она се латила те материнске дужности, стварајући радост и мајкама а и деци. Један је малишан добио чарапице а други плетену капу, а нарочито им је радо пружала бисквите, које су они као мишеви грицкали. По кадкад, опет, причала је, окупљеним другарицама, о својим родитељима, о своме народу и о својој земљи. Избегавала је да позлеђује ране причајући им о несретноме провлачењу 93 Реч нуди је прецртана. 94 Реч је убачена накнадно. 95 Испред ове била је написана реч неким, која је прецртана. 96 Било је написано из Женеве па је из прецртано а друга реч исправљена. 97 Реч је додата накнадно. 98 Исто. 99 Прво је била написана реч пријатељице па је прецртана.

158 Зоран Живковић Христић кроз Албанију, али им је често читала и преводила песме о Косову, Косовки девојци, мајци Југовића и Хасан агиници, као и песме из Антологије од Б.[огдана] П.[оповића]. Бирала је тужне песме, израз народнога бола и туге, које су у ноћи, при полусветлости, стварале визије прошлости, а глас јој је давао 100 израз бола и туге душе која плаче; као да је предосећала да ће се ускоро растати са тим другарицама, које су је пажљиво слушале, и са народом кога је толико 101 волела. Често је ишла у кућу г. D... 102 угледнога женевског пастора, чија је најстарија кћи била њена најбоља другарица. Волела је и поштовала је ову скромну али угледну породицу, израз поштења и доброте, и 103 која је представљала у њеним очима симбол честитости. И породица је волела и примала је љубазно 104 и често су приређиване мале музичке седељке на којима је она радо присуствовала. Надија је увек имала у салону једно место које је волела и где је, после првих акорда, остајала повучена у саму себе. То је место најзад постало њено место и около њега су се налазиле и неколико ствари, поклоњене породици као успомене, од њене стране. Ето то се 105 место у салону угледнога г. D...[Dubois] зове corn de Nadia (Надијин угао). После њене трагичне смрти, у спомен оне коју су толико волели, приреде њене другарице, у истом салону, један мали, религиозни концерат, са оним комадима које је она некад ту радо слушала. И док је виолина, у пратњи клавира, јецала пасаже из Бекеровог адађа, пуног туге и плача, очи пуне суза упирале су се према Надијином углу, тражећи ону која више није ту и која је некад слушала те исте тужне акорде, са сањалачким очима упртим у прозор, гледајући, преко Бастиона, плаве огранке Јуре како се губе у даљини. И данас постоји у кући угледнога г. D.[ubois-а] Надијин угао, као успомена на једно љупко створење, природно обдарено да у поштеној и часној средини задобије симпатије свих оних који су је упознали. Музику је волела као аматер. Поред излета и спортова, она јој је била једино разонођење. Редовни предплатник синфоничних концерата, и приљежни ђак, уколико јој је то, школа дозвољавала, она је љубила музику као уметност која оплемењује 100 Испред је била написана реч био па је прецртана. 101 Накнадно убачена реч. 102 Изостављено тачкама: Dubois. 103 Исто. 104 Прво је била написана реч радо па је прецртана. 105 Написана је била реч је па је прецртана.

Надежда Томићева (1896 1922) 159 душу и издиже човечије врлине. Свирала је повучено 106 из личног задовољства и без претензија према другима. Што пак није могла сама да свира ишла је и слушала је по концертима 107 који су тај 108 недостатак допуњавали. Имали већег усхићења од онога кад је слушала виолинисту Busch-а са (у) Bеethoven-овим концертом 109, Flesch-а како свира Chacoune-у од Bach-а, Ландовску 110 са (у) Bach-овим симфонијама за clavecin, или најзад 3-ћу (херојичну) и 5-ту (синфонију судбине) од Beеthoven-а, коју је она нарочито радо 111 слушала. Музика, у опште, била она за оркестар, инструмент, соло или (камер музика) 112, све је утицало на њу и она је, без великог конзерваторијумског образовања, осећала ту моћ божанске уметности и уживала у њој. Класичаре нарочито најрадије је слушала. Почевши од старе италијанске музике 17 столећа 113 са својим синфонијама, католичког генија, пуних побожне хармоније; за тим немачки генији Glück, Mozart и нарочито Beеthoven и Bach су јако 114 утицали на њу. Са каквим се усхићењем морала вратити једно вече када је провела дубоко у ноћ, свирајући тихо (да не би будила укућане) сонате Bach-ове, чије је композиције 115 баш исто вече 116 слушала; или пак кад је слушала Шехеразаду 117 од Римског Корсакова, брујну, сенсуалну и од огромне оркестрације. И овде, у музици, се потпуно слагала са Duhamel-ом, који у овој ужива, предпостављајући једног доброг аматера музичара првокласноме виртуозу акробату. Али главна личност која јој је давала потпоре у овим својим погледима био је сам Roman Rolland, тај најхуманутији и најузвишенији писац овог доба, обожавалац 118 Beеthoven-а, каког никад није било 119. Надија је прочитала његовога Beеthoven-а а за тим и Jean-а Christophe-а и сва је била одушевљена, нашавши још једно лице, најчовечанскијег писца, који критикује онако како осећа, љубећи изнад свега ову човечанску 120 музику, израз радости и огромних душевних патњи несретнога генија који се звао Bе thoven. 106 Претходила је реч тихо па је прецртана. 107 Прво је било написано на концерте па је преправљено. 108 Реч јој је прецртана. 109 У продужетку је написано или пак па је прецртано. 110 Претходиле су речи или најзад које су прецртане. 111 Написано волела па прецртано. 112 Написана је па прецртана реч собна. 113 Написано па прецртано: и 18 столећа. 114 Написано нај па прецртано. 115 Прво је било написано ствари па је прецртано и изнад је додата нова реч. 116 Реч то је додата изнад реда па је прецртана. 117 Погрешно написано. 118 Првобитно обожаваоц па исправљено. 119 Реченица је завршена али су речи у наставку прецртане, а овде их у целини наводимо: и који није штедео својих критика Brahms-у, називајући га рђавим плагијатором Bеethoven-а. 120 Испод речи је додата друга, у заградама, хуману.

160 Зоран Живковић Христић Имала је дара и воље за учење језика. Енглески, који је почела самоучки, још у Србији, за време рата, наставила је са успехом у женевском колежу и код једне госпођице енглескиње 121 у Женеви, која јој је давала часове. Успех је био врло брз, јер је ускоро и добила једну награду на конкурсу енглеског 122 језика код г. Berford-а професора у колежу, који је да би подстакао вредноћу својих ученика, организовао нарочите конкурсе са наградама, на енглеском језику и са врло различитим сижеима. Награда се састојала из једне књиге Шекспирових дела коју је она доцније побожно сачувала у својој библиотеци, а за тим је набавила и остала Шекспирова дела. Италијански пак продужила је у Женеви, са много воље са својом другарицом италијанком 123 Beatrice X. Језик јој је ишао врло лако због француског а и због задовољства који јој је причињавао. 124 Прошле године на предлог 125 г. Debarge-а примила је, један интересантан чланак италијанског писца Гуијелма Фереча: Hydropisie de l argent (S. Litheraire...) из Sécola, да га преведе и одштампа у S. Lith. Покушај јој је одлично испао за руком, а као награда, поред задовољства које је 126 тај успех причињавао, добила је и једну кутију бонбона од г. Debargea-а, које 127 је она gênêreusement поделила са својим братом. Шпански Њено интересовање за медецинску науку било је велико, и нарочиту је пажњу поклањала научним питањима из микробиологије којој би се вероватно и доцније била посветила. Прибирајући разне докторске тезе, информирајући се о новим проналасцима доспе до једног врло интересантног и ретког рада, једног познатог шпанског професора из Мадрида (cas d Anencephalite... видети брошуру са послатим књигама). Пошто превод те књиге није постојао то се она куражно одлучи да учи шпански да би је 128 могла разумети. Набавила је одмах граматику и речник 121 Написано је малим словом. 122 Прво је написано из па је прецртано. 123 Додато накнадно изнад реда и написано малим словом, уместо речи пријат, која је прецртана. 124 [Примедба аутора текста]: ускоро после тога набавила је и Данте-ову Данте ову Божанствену Комедију, књигу [реч је прецртана] (ремек дело католичанства и најузвишеније што је икад песничка машта [две речи написане испод прецртаних речи] створила)? 125 Исправљена првобитно написана реч молбу. 126 Испред је прецртана реч јој. 127 Прво је било написано коју. 128 Реч је уметнута изнад реда.

Надежда Томићева (1896 1922) 161 шпанско-француски, дала 129 се на рад, и ускоро је целу брошуру превела и 130 интересантне ствари унела у своје изводе, на малим картонима који још 131 и данас своје. Duhamel Њено одушевљене за теорију познатог француског писца Duhamel-а непрестано је 132 расло. Доктор по занату, врло образован, он 133 је прошао и видео све беде рата, живећи и патећи се заједно са рањеницима, што је он тако дирљиво описао у својој књизи la vie des martyres 134. И она је била истога позива и она се питала какав треба да јој је циљ тога паћеничког и неизвеснога живота и она је међутим обожавала природу као и Duhamel. Са каквим је 135 интересовањем ишла само 136 на предавање овог доктора филозофа, 137 које је он одржао на женевском Универзитету, и где је високо прокламовао да је његов 138 циљ живота задовољство које човек сам себи мора да ствара. Тај принцип тако јасан и тако чврст али исто 139 тако често и 140 неостварљив није био немогућ за њу, јер задовољна са малим, са оним што се има, друга многобројна и узвишена поља, науке, музике, сликарства и спортова била би неисцрпни извори утехе и занимања у тешким моментима несреће и искушења у животу. Патриотизам је њен био тако јак да је прелазио по мало и у шовинизам. Трудила се свуда да обавести странце о стању наше опустошене отаџбине и њеним праведним рекламацијама и са достојанством је се казивала Српкиња а не југословенка. Колико је само било дискусија са г. Debarge-ом о томе! Било је по кадкад и љутње и затегнутих односа који наравно су остајали без последица. Према Бугарима нарочито, била је непоколебљива. Љутила се нарочито на њихо 129 Испред је била написана реч и па је прецртана. 130 Следећа реч потребне је прецртана. 131 Додато накнадно изнад редова. 132 Исто. 133 Написано изнад речи која је прецртана: који. 134 Наслов књиге је написан малим словима. 135 Било је написано се, па је прецртано. 136 Реч је убачена изнад реда. 137 У продужетку је било написано: да чује из његових уста, па је прецртано. 138 Убачено накнадно изнад реда. 139 Прецртано је слово и, а ова реч је додата изнад реда. 140 Реч је уметнута.

162 Зоран Живковић Христић ву ефикасну пропаганду у Женеви и на нашу неактивност. У foyer des étudiantes куда је често одлазила приметила је на пр.[имер] натпис добро дошли готово на свим језицима са одговарајућим поракама 141 (у боји), само српски није био 142. Како је 143 тај дом пружао је уточиште свима странкињама, то је било и неколико Бугарка [Бугарки] које су то гостопримство наравно употребиле на своју корист, клеветајући 144 нас. Надију је то вечито гризло и тежила је свом силом да убеди своје другарице и познанице да су то више или мање лажи. Али како сам био само потресен, кад ми показаше у гомили њених другова медецинара, који су, одајући последњу почаст својој колегиници, уносили, у црквену крипту 145 на рукама тешки и претешки ковчег, и два бугарска медецинара који су 146, заборављајући на сву мржњу раса, одавали последњу почаст оној, коју су и поред свих распра ипак ценили и поштовали. 141 Вероватно треба: порукама. 142 Даље је било написано: што је због чега се била наљутила, па је прецртано. 143 Убачено изнад реда. 144 Било је написано ширећи, па је прецртано. 145 Додато накнадно изнад реда. 146 Написано и подвучено па прецртано: исто тако.

Надежда Томићева (1896 1922) 163 Сл. 1. Надежда-Нада Томић (1896 1922), докторант медицине у Женеви; А САНУ, 14509/VII 14 (3).

164 Зоран Живковић Христић Сл. 2. Надежда (стоји друга с десна), са колегиницама Медицинског факултета у Женеви, на излету на Salève, у околини Женеве, октобра 1919; Архив САНУ, 14509/VII 14 (31). Сл. 3. Полеђина разгледнице Шампеа, у Швајцарској; последња Надеждина карта написана 10. јуна 1922, неколико часова пре њене смрти; А САНУ, 14509/VI Г 88.

Надежда Томићева (1896 1922) 165 Сл. 4. Tenna, село у Швајцарској, августа 1920, Надеждин цртеж оловком; А САНУ, 14509/VI Г 31, блок, лист 8.

166 Зоран Живковић Христић Сл. 5. Споменик Надежди-Нади Томић на Новом гробљу у Београду, на гробници Јована Томића, из 1927, рад вајара Рудолфа Валдеца; Братислава Костић, Ново гробље у Београду, Београд, 1999, 119.

Надежда Томићева (1896 1922) 167 Сл. 6. Факсимил прве странице рукописа Миодрага Томића о сестри Надежди; А САНУ, 14509/VI Г 113.