УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ 6. ИЗВЕШТАЈ О ОЦЕНИ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ 6. ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ ИЗВЕШТАЈ О ОЦЕНИ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ Наслов дисертације: Бенедиктинци на подручју Барске митрополије и Которске епископије (9. столеће 1571.) Кандидат: мр Катарина Митровић I ПОДАЦИ О КОМИСИЈИ 1. Датум и орган који је именовао комисију Наставно-научно веће Филозофског факултета у Новом Саду на седници одржаној 26. априла 2013. именовало нас је у Комисију за писање овог Извештаја. 2. Састав комисије са назнаком имена и презимена сваког члана, звања, назива уже научне области за коју је изабран у звање, датума избора у звање и назив факултета, установе у којој је члан комисије запослен: - др Ненад Лемајић, редовни професор, ужа научна област Медијевистика, 22.03.2007., Филозофски факултет у Новом Саду, ментор - др Јованка Калић, редовни члан САНУ, ужа научна област Медијевистика, 03.11.2009. - др Синиша Мишић, редовни професор, ужа научна област Медијевистика, 24.03.2008., Филозофски факултет у Београду - др Срђан Рудић, виши научни сарадник, ужа научна област Медијевистика, 13.07.2011., Историјски институт Београд - др Снежана Божанић, доцент, ужа научна област Медијевистика, 15.11.2010., Филозофски факултет у Новом Саду II ПОДАЦИ О КАНДИДАТУ 1. Име, име једног родитеља, презиме: Катарина (Слободан) Митровић

2. Датум рођења, општина, држава: 11. 06. 1973, Звездара, Србија 3. Назив факултета, назив студијског програма дипломских академских студија мастер и стечени стручни назив Филозофски факултет Универзитета у Београду, Историја, дипломирани историчар 4. Година уписа на докторске студије и назив студијског програма докторских студија 2012. година, Историја, Медијевистика 5. Назив факултета, назив магистарске тезе, научна област и датум одбране: Филозофски факултет у Београду, Млетачки епископи Котора (1420-1513), Историја, 23. 10. 2006. 6. Научна област из које је стечено академско звање магистра наука: Историја (медијевистика) III IV НАСЛОВ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ: Бенедитинци на подручју Барске митрополије и Которске епископије (9. столеће 1571.) ПРЕГЛЕД ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ: Докторска теза под насловом: Бенедиктинци на подручју Барске митрополије и Которске епископије (9. столеће 1571.) написана је на 334 стране, у фонту Times New Roman, величине слова 12 са проредом 1,5, без илустрација, карата, табела, графикона и сл. Преглед рада по целинама изгледа овако: Уводна разматрања (О истраживачима, изворима и особеностима методолошког поступка) (1-14) I Монаштво феномен унутар хришћанске цркве (исходишта, идејни концепти, улога) (15-25) II Бенедиктинци (26-43) Ora, labora et lege (26-37) Ширење бенедиктинског реда (37-43) III Бенедиктинци на подручју Барске митрополије и Которске епископије Adventus et monasteria (44-121) Раздобље млетачке владавине (1392-1571) (121-194)

IV Бенедиктинке (Virginitatis excellentia) (195-206) V Бенедиктинци у привредним токовима (Ut omnia necessaria, id est aqua, molendinum, hortum vel artes diversas intra monasterium exerceantur) (207-253) VI Улога бенедиктинаца у политици и друштву (254-278) На епископским положајима (256-260) У дипломатији (260-278) VII Бенедиктинци у свету писане речи (Otiositas inimica est animae) (279-290) VIII Сакрална топографија и култови (Terribilis est locus iste hic domus Dei est et porta coeli) (291-308) Закључак (309-314) Списак извора и литературе (315-334) Необјављени извори (315) Објављени извори (316-320) Литература (312-334) V ВРЕДНОВАЊЕ ПОЈЕДИНИХ ДЕЛОВА ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ: У Уводу кандидаткиња излаже основе циљеве који су постављени у раду. Дат је кратак осврт на коришћене изворе и литературу. Поглавље Монаштво - феномен унутар хришћанске цркве (исходишта, идејни концепти, улога) посвећено је историји анахоретизма од самих почетака пустињаштва у Египту и Сирији, обликовања киновијских заједница, преко првих монашких група на Западу до настанка класичних монашких редова. Поглавље Бенедиктинци (Ut in omnibus glorificetur Deus) састоји се из два подпоглавња у првом под називом Ora, labora et lege анализира се општа историју бенедиктинског реда и живот његовог оснивача Бенедикта из Нурсије. Ово поглавље потврђује висок ниво акрибије аутора који нас кроз складан и одлично укомпонован текст уводи у срж теме. Анализирају се правила реда и њихов утицај на обликовање заједнице. Друго подпоглавље Ширење бенедиктинског реда описује развој бенедиктинског реда од његових почетака у манастиру Монтекасино до развоја у најзначајнији монашки ред раног средњег века. Прецизно је описан привремени пад реда после напуштања Монтекасина када су га потчинили Лангобарди почетком 80-их година 6. столећа, његова обнова 150 година касније и организација мреже манастира. Детаљно је описан и узлет бенедиктинског монаштва у време свеобухватног реформног покрета који је

потекао из манастира Клини као и разлози за губитак изузетног положаја у периоду од 12. века. Поглављем Бенедиктинци на подручју Барске митрополије и Которске епископије почиње део рада који има оригиналну вредност не само због друкчије композиције података познатих из литературе већ и због нових података о животу бенедиктинаца на простору који је обухваћен темом рада. У овом поглављу аутор се бави доласком бенедиктинаца на источну обалу Јадранског мора као и анализом историје бенедиктинских манастира од њихових оснивања до краја 14. века и почетака млетачке контроле ових простора. Аутор посебно наглашава временски оквири и околности које су условиле долазак бенедиктинаца на просторе Зете и северне Албаније као темељна питања рада. Оснивање најранијих бенедиктинских заједница, њихово консолидовање а потом и ширење праћено вишеструким прожимањем са затеченим политичким, друштвеним и етничким приликама су као процеси дугог трајања у фокусу интересовања аутора. Без обзира на значајну ограниченост историјских извора о процесима везаним за то време аутор користећи те ограничене изворе као и сазнања да којих се долази уз помоћ сродних наука, пре свега археологије и историје уметности долази до врло валидних закључака. Поновним ишчитавањем добро познатих изворних вести, њиховим превредновањем и уклапањем у шири контекст историјских збивања, процеса и појава аутор најпре покушава одређивање времена од кога почиње тихо ступање бенедиктинског монаштва у свет византијских градова са још увек доминантно романском етничком и друштвеном структуром и сеоских насеља словенских досељеника у њиховом непосредном окружењу и ширем залеђу. Промене на Медитерану изазване арапским освајањима током VII и VIII века и успешан византијски одговор на арапску експанизију ка Јадрану и Италији у IX веку престављају друштвени, политички и војни оквир који доводи бенедиктинце на источну обалу Јадрана. Премда су се одјеци описаних збивања осетили у далеко ширим европским оквирима, њихов непосредни резултат представља како аутор уочава стварање микроклиме која је, између осталог, омогућила прелазак извесних скупина бенедиктинаца преко акваторија под чврстом византијском контролом и њихов долазак на источне обале Јадрана. У питању је веома дуг процес чије почетке треба тражити у раздобљу друге половине IX столећа. Готово пуне четири деценије бенедиктинци су у јужној Италији били изложени претњама и нападима Сарацена, који су у више наврата опседали сам Монтекасино. Континуиран притисак мухамеданских завојевача и разних пљачкашких банди приморавао је мање групе бенедиктинаца да напуштају своје манастире и заклон потраже у сигурнијим областима. У том погледу источнојадранска обала представљала је више него погодно тле са градовима, који су упркос кризним временима и бројним историјским менама успевали не само да сачувају већ и у мери у којој се то могло унапреде хришћанске вредности, романски језик и културно наслеђе позне антике признајући врховну власт византијског цара, и аграрним подручјима у приобаљу у која се

већ више од два столећа постепено инкорпорирао словенски елемент. Аутор уочава и обрађује утицај Апостолске столице у оснивање бенедиктинских манастира у непосредном суседству византијских градова, која је управо последњих деценија IX века показивала све већу спремност да суштински и номинално поврати позиције на подручју Далмације. Такође је образложена теза да кретање бенедиктинаца између двеју јадранских обала можда није било надгледано из Рима, али се сасвим извесно уклапало у шире планове папске политике У раду су добро уочене чињенице да се јужни Јадран налазио под чврстом контролом византијског цара, као и околност да је Василије I одржавао добре односе са Римом нарочито првих година своје владавине, и њихов значај у олакшавању долазка бенедиктинаца којима је у новом окружењу био намењен важан задатак христијанизација словенског становништва у приобаљу праћен његовом пацификацијом и саживљавањем са политичким, друштвеним и културним моделима који су се неумитно ширили из ојачалих седишта византијске управе. Аутор истиче да је ширење бенедиктинског реда стајало у тесној вези са променама у карактеру и интензитету византијске власти. Котор је представљао важан центар теме Даламције, стога не чуди околност да су се монаси реда св. Бенедикта најпре појавили у његовој околини, док су Бар, Улцињ и Љеш тада једноставно били кастели Драча у привредном и културном погледу већ тада у заостатку у односу на свог северног суседа. Посебно је анализирана ситуације везана за утицаје постојећих политичких и црквених форми за продор бенедиктинаца у правцу југа који је био у прво време отежан због деловања Драчке митрополије. Она је постојано бранила своје позиције не само у прибрежним зонама већ и у унутрашњости. Аутор уочава да је јачање Дукље под Војиславом, Михаилом и Бодином знатно изменило политичке прилике, што је олакшало оснивање бенедиктинских манастира на територијама под њиховом влашћу. Он износи и обрађује тезу да су дукљански владари били наклоњени бенедиктинском реду, о чему сведочи и њихова одлука да се сахрањују у манастиру светих Срђа и Вакха. Поред тога, деловање бенедиктинаца сасвим извесно је ишло на руку Михаиловим и Бодиновим настојањима да на подручју дукљанске државе створе чврсту црквену организацију Барску митрополију која је основана вероватно 80-их година XI столећа. Аутор је мишљења да после почетка XII века на подручју између Котора и Љеша није било оснивања нових мушких опатија, што је у складу са ставовима у осталој не превише бројној литератури. Аутор такође закључује да је убрзо дошло до темељних измена политичких и друштвених прилика којима је деловање бенедиктинаца у прошлости било саображено, највеће бенедиктинске опатије на подручју Которске епископије и Барске митрополије опстале су захваљујући својим духовним и материјалним потенцијалима и способности да се прилагоде другачијим вредностима које су нова времена собом неумитно доносила. Аутор у овом поглављу описује рану историју следећих бенедиктинских манастира Свети Ђорђе код Пераста, Свети Петар de Campo, Света Марија de

Resson, Свети Никола de Petraniza, Свети Лука de Chertale, Свети Марко de Pinita, Свети Петар de Gradez, Свети Михајло de Tombe, Свети Петар de Suranna, Свети Михајло Которски, Света Марија Будванска, Свети Петар Будвански, Ратачка опатија, Свети Спас Барски, Свети Никола на ушћу Бојане, Свети Срђо и Вакхо на Бојани, Свети Јован у Штоју, Света Софија de Genta, Свети Александар in Molendino, Свети Павле Пилотски, Свети Спас Албански и манастир непознате посвете код Улциња. Поглавље Раздобље млетачке владавине (1392 1371) показује способност аутора да изводи квалитетне закључке о разним видовима живота бенедиктинаца и да искористи бројност и већу вредност извора с краја XIV и из XV века. У периоду од 1392. године када су после смрти Ђорђа Топије загосподарили Драчом па до Врањинског споразума из 1455. Млечани су успоставили власт над највећим делом Зете прво у борби са Балшом III и Деспотовином а затим са Турцима заокруживши своје поседе на овом делу Јадрана. Аутор је искористивши бројне млетачке изворе обрадио историју неколико бенедиктинских манастира а својим квалитетом се издваја део о Ратачкој опатији. Аутор потанко описује развој опатије доносећи више нашој јавности непознатих детаља њене историје. Поглавље Бенедиктинке (Virginitatis excellentia) прво је у коме се аутор бави дубљом друштвеном аналитиком активности бенедиктинског реда. Аутор износи тезу о почецима манастира бенедиктинки на просторима који су тема рада током XII века. Поглавље Бенедиктинци у привредним токовима дефинише у првом делу позиције бенедиктинских манастирима у условима аутархичног друштва пре XII века. Самодовољне заједнице ипак су имале утицаја на околину што се нарочито испољило у периоду експанзије новчане привреде и доласка Млечана чиме се аутор бави у другом делу поглавља. Он анализира облике пословања које су на подручју Зетског приморја и северне Албаније бенедиктинци развили уклопивши се у млетачки систем организације привреде у то време својствене и у другим деловима Европе. Аутор нарочито детаљно анализира привредне активности ратачке опатије и опатије светих Срђа и Вакха искористивши све могућности које му историјски извори дају. Аутор у поглављу Улога бенедиктинаца у политици и друштву (Officina vero ubi hæc omnia diligenter operemur claustra sunt monasterii et stabilitas in congregatione) анализира шире друштвене активности чланова реда на подручју Барске митрополије и Которске епископије. Пишући о динамици односа између бенедиктинског монаштва и његовог политичког и социјалног окружења, као и о способности овог реда да се не само одржи већ на известан начин чак и развија у турбулентним временима. У посебним подпоглављима изосе се подаци о бенедиктинцима на епископским положајима и о бенедиктинцима у дипломатској служби. Нарочито квалитетно уз максимално коришћење збирке Acta Albaniae обрађене су активности највећег ратачког опата и уједно једног од најутицајнијих клерика на просторима Зете и северне Албаније средином XV века Ђорђа Пелиновића. У поглављу Бенедиктинци у свету писане речи (Otiositas inimica est animæ) аутор обрађује документацију везану за бенедиктинске архиве и

библиотеке као и улогу манасира у ширење беневентане на ширем подручју Далмације. Последње поглавље Сакрална топографија и култови (Terribilis est locus iste hic domus Dei est et porta coeli) посвећено је култовима негованим од стране бенедиктинаца. Анализирана је и компарирана култуална ситуација у Беневенту, Апулији и другим јужноиталијанским областима и у у крајевима између Котора и Љеша где су бенедиктинци са собом донели култове Девице Марије, св. арханђела Михаила, св. апостола Петра, Христа Спаса и св. Бенедикта као и чињеница да су у новом окружењу прихватили источне култове, пре свега свете ратнике Срђа, Вакха и Ђорђа, као и св. Николу од краја XI столећа. У Закључку кандидаткиња сумира резултате тезе: Појава бенедиктинаца на подручју Бококоторског залива и у Будви у другој половини IX века стоји у вези са знатним превирањима на политичком и црквеном плану и коначно одлукама о повратку Далмације у оквире римске цркве што је операционализовано одлукама Сплитских сабора из 925. и 928. године. Угрожени од Сарацена због чињенице да су јужна Италија и Далмација чврстим византијским државним оквиром биле повезане условила је долазак бенедиктинаца у области Которске епископије и Барске митрополије. Експанзија бенедиктинског монаштва потрајала је до XII века да би потом на подручју бокоторског залива готово дошло до његовог замирања. Насупрот томе, бенедиктински манастири на потезу од Бара до Љеша, који су основани нешто касније у XI и XII веку, углавном су постојали у неком виду готово до 1571. године и дефинитивног пада тих крајева под власт Османлија. Последња два столећа у историји бенедиктинског реда на тлу Барске архиепископије и Которске епископије поклапају се са периодом владавине Млетачке републике. Бенедиктинске опатије су у овом периоду нарочито биле погођене бескомпромисним економским прагматизмом који је тежио укидању црквених имунитета и осталих повластица баштињених из ранијих времена. Најзад, у поглављу Извори и литература изнесен је исцрпан списак необјављених (из Историјског архива Котор) и објављених извора и литературе који су коришћени приликом израде ове докторске дисертације. Кандидат има преко 250 библиографских јединица (64 јединице извора и 164 јединице литературе) на неколико језика. VI СПИСАК НАУЧНИХ И СТРУЧНИХ РАДОВА КОЈИ СУ ОБЈАВЉЕНИ ИЛИ ПРИХВАЋЕНИ ЗА ОБЈАВЉИВАЊЕ НА ОСНОВУ РЕЗУЛТАТА ИСТРАЖИВАЊА У ОКВИРУ РАДА НА ДОКТОРСКОЈ ДИСЕРТАЦИЈИ К. Mitrović, Il culto di s. Marco nella Cattaro medievale, Studi veneziani 62-64 (2011) 749-763.

К. Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа око јурисдикције над католичким парохијама у средњовековној Србији, Споменица академика Симе Ћирковића, Историјски институт. Зборник радова књ. 25, Београд 2011, 289-305. К. Митровић, Култ светог Трифуна у средњовековном Котору, Древнохришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори. Зборник радова са научног скупа одржаног у манастиру Михољска Превлака 17. јануара 2010., Светигора Институт за теолошка истраживања Православног богословског факултета Универзитета у Београду, Цетиње Београд 2010, 236-277. К. Митровић, Економске прилике у опатији светог Ђорђа код Пераста с посебним освртом на servitium commune (14. и 15. столеће), Бока: зборник радова из науке, културе и умјетности 30 (2010) 201-220. К. Митровић, Епископ Анђело Фазоло и презвитер Трифун Скити о сукобу грађанина и аристократе у Которској епископији, Годишњак за друштвену историју XVI-3 (2009) 43-56. К. Митровић, Трансумпти и помени исправа у рукописној књизи Altari e chiese delle Bocche di Cattaro Историјског архива Котор, Бока: зборник радова из науке, културе и умјетности 27 (2007) 17-34. К. Митровић, О јурисдикцији Которске епископије над католичким црквама у Новом Брду и Јањеву за време Деспотовине, Моравска Србија. Историја култура уметност. Зборник радова са међународног научног скупа одржаног 29. и 30. септембра 2007. године у Крушевцу и манастиру Наупаре, Крушевац 2007, 127-142. К. Митровић, Servitium commune у Которској епископији у 14. и 15. веку, Историјски часопис 54 (2007) 101-118. K. Mitrović, Mletački episkopi Kotora (1420-1513), Utopija, Beograd 2007. К. Митровић, Которски бискуп Марин Контарено и Српска деспотовина, Историјски часопис 49 (2002) 67-91.

VII ЗАКЉУЧЦИ ОДНОСНО РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА Иако представља изузетно важан сегмент историје хришћанства западног Балкана историја бенедиктинског реда на подручју Барске митрополије и Которске епископије је тек овом тезом кандидаткиње мр Катарина Митровић методолошки и историографски свеобухватно обрађена. Оскудност ранијих научних истраживања посвећених бенедиктинском монаштву посебно долази до изражаја када је у питању подручје јужно од Дубровника, тј. крајеви између Котора и Љеша. О бенедиктинцима на подручју Которске епископије и Барске митрополије писано је врло мало. Једини синтетички преглед историје бенедиктинаца потиче из пера Ивана Остојића, али се у основи ради о каталошком попису бенедиктинских манастира завршно са опатијама на реци Бојани. Подручје Которске епископије и Барске митрополије тек је овим истраживањима кандидаткиње мр Катарине Митровић потпуно обрађено и уклопљено као значајан сегмент у историју реда бенедиктинаца која сама по себи преставља велику тему европске друштвене и верске историје. Рад пружа целовити приказ деловања овог монашког реда на тлу Которске епископије и Барске митрополије. Почевши од општих места о реду он се полако сужавао на јужну Италију, колевку бенедиктинског монаштва, и суседну Далмацију у којој је овај ред оставио знатнијег трага и успео да се одржи све до великих европских потреса који су обележили крај XVIII и прве деценије XIX века. Веома успешно у раду се одговара на питања, о приспећу бенедиктинаца у крајеве између Котора и Љеша и о околностима доласка као и о првим монасима реда св. Бенедикта у овим крајевима, одакле су дошли и којим су језицима говорили и низу других темељних проблема пред којима је досадашња наука остала практично нема не нудећи никакав смислени одговор. Аутор веома успешно савладава својеврстан парадокс проистекао из околност да је највише грађе о бенедиктинцима на простору Зете и северне Албаније сачувано из раздобља млетачке владавине када се овај ред свуда налазио у дефанзиви. Методолошки он успешно превазилиза неједнакост квалитета грађе за различите периоде успешно решивши кључни изазов везан за чињенице да је највише грађе сачувано је за XV и XVI столеће, што је у потпуном раскораку са датошћу да су бенедиктинци на подручју Которске епископије и Барске митрополије били најактивнији у периоду од краја IX до последњих деценија XIV века, као и околност да је постојећа грађа углавном настала деловањем спољних чинилаца - различитих структура световних и црквених власти - или зарад њихових потреба. Дисертација у свим својим сегментима због свега изнетог преставља значајан допринос науци.

VIII ОЦЕНА НАЧИНА ПРИКАЗА И ТУМАЧЕЊА РЕЗУЛТАТА ИСТРАЖИВАЊА Експлицитно навести позитивну или негативну оцену начина приказа и тумачења резултата истраживања. Кандидаткиња мр Катарина Митровић је у својој докторској дисертацији показала изузетно високо познавање извора и литературе о бенедиктинцима на подручју Барске митрополије и Которске епископије. Како би што потпуније одговорила на ову тему, показала је одлично познавање литературе и других извора о историји бенедиктинаца на знатно ширем подручју. Кандидаткиња је по први пут у нашој науци обрадила теме која ће несумњиво имати шире значење. Њена докторска дисертација биће незаобилазан извор за све истраживаче који ће истраживати историју бенедиктинаца на Балкану и шире. Зато тезу у потпуности оцењујемо позитивном. IX КОНАЧНА ОЦЕНА ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ: Експлицитно навести да ли дисертација јесте или није написана у складу са наведеним образложењем, као и да ли она садржи или не садржи све битне елементе. Дати јасне, прецизне и концизне одговоре на 3. и 4. питање: 1. Да ли је дисертација написана у складу са образложењем наведеним у пријави теме Докторска дисертација мр Катарине Митровић написана је потпуно у складу са образложењем наведеним у пријави теме. 2. Да ли дисертација садржи све битне елементе Дисертација садржи све битне елементе које треба да има један овакав рад. 3. По чему је дисертација оригиналан допринос науци Докторском дисертацијом мр Катарине Митровић, по први пут је, на свеобухватан начин обрађена историја бенедиктинаца на подручју Барске митрополије и Которске епископије чиме је значајно унапређено познавање историје хришћанске цркве у средњовековном периоду на овим просторима, што до сада нико пре кандидата није урадио. 4. Недостаци дисертације и њихов утицај на резултат истраживања Дисертација нема недостатке X ПРЕДЛОГ: На основу укупне оцене дисертације, комисија предлаже:

Комисија за оцену и одбрану предлаже Наставно-научном већу Филозофског факултета у Новом Саду да прихвати овај извештај и кандидату мр Катарине Митровић одобри одбрану докторске дисертације под насловом Бенедиктинци на подручју Барске митрополије и Которске епископије (9. столеће 1571.). у Новом Саду, 10. 05. 2013. ПОТПИСИ ЧЛАНОВА КОМИСИЈЕ др Ненад Лемајић, редовни професор за ужу научну област Медијевистика, Филозофски факултет у Новом Саду, ментор - др Јованка Калић, редовни члан САНУ, ужа научна област Медијевистика, - др Синиша Мишић, редовни професор, ужа научна област Медијевистика, Филозофски факултет у Београду - др Срђан Рудић, виши научни сарадник, ужа научна област Медијевистика, Историјски институт Београд -др Снежана Божанић, доцент за ужу научну област Медијевистика, Филозофски факултет у Новом Саду